Od tarapane do Paname

Verovatno ste i vi, kao i većina onih što im se zalomilo da bitišu na ovim prostorima, sve ove godine verovali da se uzroci bedaka u koji iz godine u godinu sve dublje tonete kriju u beskonačno dugom procesu tranzicije, svetskoj ekonomskoj krizi, ovom ili onom. A u stvari dovoljno je samo baciti pogled na mali ekran TV aparata ili uzeti u ruke nešto od onoga što se kupuje na trafici, a nisu novine, pa da vam u trenu sve bude kristalno jasno. Kako uzroci, tako i posledice. E zato postoji nešto što se nekada zvalo TV Bastilja, a danas Javni servis evropske Srbije, koji štiti vaše pravo da znate sve. Da vam pomogne da saberete dva i dva i spoznate da, kada je naš bedak u pitanju, stvar nije ni u gaćama niti u tubi, već u činjenici da smo se nezahvalni rodili. A kada to kaže neko, kao onomad jedan eminentni psihijatar u jutarnjem programu Javnog servisa evropske Srbije, e to već nije mala zajebancija.
Reče čovek, i ne trepnu, da to što su Srbi najdepresivniji narod na svetu nema nikakve veze sa nemaštinom ili ne daj bože političkim prilikama. Sve to je ništa drugo do posledica naše urođene umišljenosti, narcisoidnosti i totalno pogrešnog i pogubnog, uverenja da zaslužujemo više nego što imamo. Uostalom Panamljani ili ti ga Panamci su mnogo siromašniji od nas pa važe za najoptimističniju naciju na svetu. E, vala neka nam je rek’o, kad smo se vaki nezahvalni rodili, a koliko juče smo bili spremni da jedemo i korijenje u cilju očuvanja opštenarodnog dostojanstva. E pošto stvari stoje tako kako stoje valja nama nešto činiti.
Za početak Javni servis evropske Srbije, trebalo bi preimenovati u Javni servis panamske Srbije. U parlamentu bi, po mogućstvu konsenzusom, valjalo usvojiti odluku o bratimljenju sa Panamom, što bi ujedno podrazumevalo i uvoz panamskih instruktora optimizma. Međutim, ipak tu ima jedno ali što u Srbiji vazda devojkama sreću kvari. Šta sa onima za koje biti jednostavno živ nije sva sreća u životu. Kud sa njima koji jedan od preduslova za radost, sreću i veselje vide u redovnim platama i životnom standardu dostojnog evropskog čoveka, a uz sve to, sporadi očuvanja mentalnog zdravlja, izbegavaju gledanje televizije i čitanje novina.
E kada su oni u pitanju, valjalo bi u slobodnu prodaju, po subvencionisanim cenama, vratiti antidepresive i sedative. Ili ih o trošku države, po Palminom modelu, poslati na studijsko putovanje od Somalije, preko Burkine Faso sve do Kube i Paname, ne bili ukapiraju da od goreg ima gore. I na kraju kad se čovek osvrne oko sebe i malo bolje razmisli suočivši se sa činjenicom da nam evropske integracije nešto traljavo idu, možda bi na predstojećim izborima dobitni slogan koalicije Za evropsku Srbiju, ili kako god se tada zvala, mogao da glasi:
– Blago nama tu je i Panama!!!