Dve nedelje odlazimo sin i ja u Školski dispanzer na pregled zbog vakcinacije. Uzgred, poziv za vakcinaciju je trebalo da stigne na kućnu adresu, ali nije.
Elem, pregled nikako nismo mogli da uradimo „Doktorka radi u suprotnu smenu“, „Ne, ne možete da zakažete, ne radimo na zakazivanje“, „Sada idemo na pauzu, dođite za sat vreme“… Uvek neki razlog i uvek nas vrate kući, a ja se odmah bacim na razmišljanje i planiranje kada ponovo da odemo, jer milion obaveza koje imam niko neće obaviti umesto mene, pa sve moram dobro da organizujem.
Još jedan pokušaj posle dve nedelje, i hvala Bogu, „uspešno smo obavili zadatak“. A evo kako je to izgledalo…
Sin i ja poranimo i odemo, kad u Školskom dispanzeru dobijemo informaciju da doktorka ne radi, a ona koja je menja radi po podne, i još dobijem savet da dođemo odmah nakon pauze. Šta je tu je, put pod noge, pa kući.
I eto nas ponovo popodne, stignemo desetak minuta pre isteka pauze, na vreme i po savetu koji dobismo. Nema gužve, čekamo i unapred se radujem sluteći uspešan ishod ove naše dvonedeljne avanture.
Posle izvesnog vremena, bacam pogled na sat i sa zaprepašćenjem konstatujem da je pauza odavno prošla i da je doktorka već uveliko trebalo da bude na svom radnom mestu. Čekamo, ali kako minut za minutom prolazi, moja nervoza raste. Razmišljam: dva sata rade, onda odlaze na pauzu koja traje duplo više nego što jeste, onda se vrate, rade još tri sata i – to je to. Hm, udahnem duboko i odlazim do šaltera. Kucam, jer naravno i tu nema nikoga, a kad se konačno taj neko pojavi, pitam najljubaznijim glasom da li TA doktorka radi.
„Pa pročitajte, piše!“, kaže mi drsko.
„Aha, pa piše i da je pauza do 16:30 a pogledajte koliko je sada“, e tu već i ja drsko kažem i okrenem se na peti.
Nije prošao ni minut, ide medicinska sestra koja ne skida pogled sa mene. Eh, da pogled može da ubije (naravno, čuli su svi moju konstataciju).
Prolazi još jedan minut, ide doktorka i iza zatvorenih vrata jasno čujem: „Doktorka, da li ste primetili kako su pacijenti nekulturni?“
Pacijenti nekulturni, ironično ponavljam u sebi. Pa ja ti se, ženo, nisam ni obratila, ti si ta koja me pogledom streljala, a ako misliš da sam nekulturna samo zbog toga što sam vas indirektno podsetila na to koliko vam traje pauza, onda ti imaš problem.
Da skratim… Kada je sin sve završio, vraćam karton medicinskoj sestri. „Izvolite“, kažem, a ona ćuti. Bez reči mi vraća zdravstvenu knjižicu. „Hvala“, kažem, ona naravno ćuti. „Do viđenja“, kažem joj, ona ćuti. Izlazim i kažem sinu: „Sine, jesi li primetio kako su medicinske sestre kulturne?“ Znam da je čula.
Na putu do kuće sretnem kolegu i nervozno kažem: „Dve nedelje se bakćem s ovim, konačno smo završili.“
Kolega se smeje: „O, pa ti imaš sreću! Moja bratanica mesec dana ide da se vakciniše i još uvek nije uspela.“
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.