Ne primamo smeće

Eko Taxi Vranje

Mihajlo Ristić iz Vranjske Banje radi u Austriji. Pre petnaestak dana, posle kraćeg odmora u zavičaju, vratio se u Austriju. Gnevan i ljutit.

Dva dana pre polaska Mihajlo je, kao pravi domaćin, počistio dvorište. Jedan stari madrac i tri džaka smeća utovario je u kola. Ne, nije Mihajlo sve to bacio u Banjsku reku. Nije ni, onako po vranjski, otpad bacio na neku od brojnih divljih deponija. Mihajlo je čovek evropskih manira: otpad je povezao na deponiju Meteris u Suvom Dolu. Obratio se tamošnjem čuvaru molbom da otpad izbaci, a uslugu – plati. E, tu su nastale muke. Čuvar deponije i evropljanin Mihajlo nikako nisu mogli da se sporazumeju. Najpre, čuvar to nije smeo da primi. Potom je pozvao šefa. Šef je „konsultovao“ cenovnik. Čuvar deponije i njegov šef su potom čitav sat razmatrali problem može li evropljanin Mihajlo da svoje smeće odloži na jednu srpsku deponiju. Posle jednog sata disciplinovanog čekanja, Mihajlo je smeće vratio kući. Istoga dana prijatelj ga je savetovao da smeće otera u Bujanovac, na otvorenu legalnu deponiju. Mihajlo nije imao izbora. U nedelju, dan pre povratka, zaputio se u Bujanovac i završio posao. U povratku, starim putem kod Srpske Kuće zaustavila ga je policija. Na tom delu dozvoljena brzina je 40, a Mihajlo je vozio 42 km na sat. Policija mu je oduzela pasoš, dok ne plati kaznu od 3.000 dinara. Nedeljom pošta radi samo na graničnom prelazu Preševo. Mihajlo je  disciplinovano otišao tamo, pedeset kilometara od Banje. Sa kakvom se računicom vratio u Austriju?



„Po srpskom cenovniku to smeće me koštalo šest sati dangube, i stotinak evra“, rekao je on.

Naravno, finansijski trošak najmanje je važan za ovu priču. 



  • Ostavi komentar