Čuli ste onaj crnjak: najbolji pogled na Vranje je kroz zadnje staklo automobila. Na nesreću, taj „pogled“ prelazi u stvarnost: prvi put u svojoj istoriji Vranje beleži pad broja stanovnika.
Poslužimo se brojkama: u Gradu Vranju sa Gradskom opštinom Vranjska Banja, od Drugog svetskog rata do danas, broj stanovnika između ovog i popisa 2002. manji je za 1.426 duša. Nazdravlje nam bilo.
Poslednjih 20 i nešto godina, ovaj „japanac“ ili „švajcarac“ kako god ga uvredili, „pucao“ je po raznim šavovima. Uslovi za život ovde su bili sve teži, a tamo negde lakši i lepši. Onda su nas izdali prirodni priraštaj i broj odseljenih, koji nisu mogli da nadomeste Kosovari, Pčinjani, Bugari, Hančani i drugi doseljenici iz Okruga.
I, šta ćemo sada? Da se pravdamo svetskom ekonomskom krizom? Neće moći! Evo dva od više razloga:
Prvi: do kraja 80-ih, Vranje je 20 godina bilo lokomotiva razvoja Srbije. Od preko 30.000 zaposlenih, polovina je primala od 15 do 18 plata godišnje. Privreda Vranja je rezultatima uvek bila među prvih deset u Srbiji.
Drugi: pa naljutiće nam se Subotica, Inđija, Jagodina, Šabac, Svilajnac… koji su nam, hiljadama novih radnih mesta i brojnim svetskim kompanijama, preuzeli ekonomski primat na karti Srbije.
U porodici koja danas ima manje nego juče, nisu kriva deca, već majka, a ponajviše otac. U Vranju nisu krivi građani, već oni koji su nas svake četiri godine lagali, hranili patriotizmom, a mi im verovali.
Umesto boljeg života, punih novčanika, više radnih mesta, sitih stomaka… naši domaćini su štancovali nezaposlene, krstili se nad stečajima, pakovali otkaze, šarmirali socijalno ugrožene i sve to zasladili narodnom kuhinjom.
PS: za svaki slučaj kupili su (od plate) po nešto u Nišu i Beogradu – tek da im se nađe u biografiji.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.