Nekoliko meseci pre petooktobarskih promena 2000.godine, kada sam bio instruktor kontrolora u ime Demokratske opozicije Srbije, na obuci u glavnom gradu, u neformalnom razgovoru, jedan kolega iz neke opštine u Srbiji mi je ispričao da vlastodršci u njegovom mestu imaju za predsednika opštine čoveka koji je učestvovao u ubistvu i koji zna samo dva padeža. Pored toga, on je zloupotrebom službenog položaja zaposlio sve svoje ljubavnice, rođake, lične doušnike i sve one koji mu pomažu da nahrani svoju bolesnu sujetu, kako bi bio još moćniji i bogatiji. Sećam se da je rekao da u njegovoj opštini vladaju besparica i nezaposlenost, a da njihov prvi čovek drsko i osiono izbacuje iz svoje kancelarije nezaposlene koji nemaju već pomenuti profil, a došli su da traže neku humanitarnu pomoć ili, ne daj Bože, posao. U njihovim ugostiteljskim radnjama on prevrće stolove, preti, ucenjuje, poteže vatreno oružje, i nikom ništa. Pitao sam ga: Ko stoji iza tog čudovišta? Rekao je da u tom gradiću mnogi ljudi govore da iza tog „malog“ čoveka stoji veliki novac, neko tajno udruženje i moćnici iz glavnog grada. Nervozno sam odmahnuo glavom, a iskreno nisam ni želeo da slušam priče koje su već milion puta rečene, nadajući se da ćemo bar mi nešto promeniti na bolje. Nekoliko meseci zatim morao je da se „dogodi narod“ i naš čuveni Peti oktobar (poslednji pokušaj da se kao narod konačno sastavimo i postanemo deo civilizovane Evrope). Obećali smo sebi da ćemo raditi sve suprotno od onog što je radio onaj nesrećni predsednik opštine, ali mnogi od nas nisu mogli da se prilagode novom sistemu vrednosti, jer i ono što nekada nisu mogli da zamisle, posle demokratskih promena mogli su da kupe, ili su posle ubistva našeg prvog demokratskog premijera igrom novog partijskog rukovodstva prešli na pozicije neprijatelja ostajući na svojima.
Politički život je nastavio da teče, naši susedi Bugarska i Rumunija su ušli u Evropsku uniju, a mi smo i dalje nastavili da tapkamo u mestu, vraćajući u politički život izopačenost i bezvrednost, i iste one spodobe (predstavnike bezvrednosti) koji su nam skraćivali i gadili život u devedesetim. Mene, lično više ništa ne može iznenaditi, pa čak ni ona priča o nesrećnom predsedniku sa početka teksta.Sve je to već viđeno, ali nesrećan sam što moje demokrate svake godine iznenađuje sneg u januaru, i što se u našem mestu jedanaest godina nakon demokratskih promena ne nazire kraj crvenoj agoniji. Nesrećan sam jer znam da je najteže izazvati eho u najpraznijim glavama i da iz ove kratke priče najodgovorniji sigurno neće izvući pouku. Voleo bih da grešim, ali je nemoguće da su crveni carevi decenijama uvek u pravu. Naručioci ne praštaju!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.