MOJ SLUČAJ

Evo na primer moj slučaj:da sam na mestu Novaka Djokovića, nisam sigurna da bih bas ostala pri pameti..A još kad bih redovno pratila naše medije, umislila bih da sam vanzemaljka.

Mogu da razumem zašto političari kroz  Đokovićeve uspehe „brendiraju“ Srbiju. Nemaju šta drugo. Ali ne razumem medije (čast izuzecima), jer  oni  bar imaju tema koliko hoće – ako hoće. Ali uglavnom neće.  

Provincijalizam Srbije, megalomanija  i neskromnost (most,crkva,krst, sve mora da bude najveće, ako ne na svetu, ono bar u regionu), eksplodirali su na momku koji jeste ostvario planetarni uspeh, ali koji zna, a otac ga malo-malo na to podseća, da je to uspeh njihove firme „Family sport“ i da neće tako lako (i besplatno) da ga krčmi, čak i uprkos ponudi za predsedničko mesto.

Mediji,odavno tabloizovani i estradizovani,  dograbili su  laku, potrošnu temu i ne ispuštaju je iz ruke, bez mere i ispod granice dobrog ukusa. Jedan dnevnik ima stalnu rubriku (šta li je) pod nazivom „Novak Djoković“, a u jednoj televiziji nedeljama se okuplja cela sportska redakcija pa onako, kao u opuštenoj atmosferi, pričaju samo o Djokoviću.

Ako se kojim slučajem neko od njih nadje u blizini Djokovića, pa još uzme od njega izjavu ili intervju, gledaćemo to bar u još tri reprize i duplo toliko najava. Sve je već postalo otužno, i velika je sreća što taj ukus popravlja sam  „Ice man“ (kako su Djokovića prozvali Amerikanci ili Englezi), koji na sva pitanja odgovara ozbiljno, smireno i odmereno. Dečko je preko noći uskladio svoj svetski uspeh sa primerenim ponašanjem.

„Slučaj“Djoković je samo lakmus opšteg medijskog stanja u Srbiji, mada je  taj primer neuporedivo svarljiviji od svakodnevnog „obradjivanja“ omiljenih medijskih tema –silovanja, ubistva, raznih  katastrofa. O smeću koji se sa raznih realiti programa izlivao tokom poslednje dve godine u štampane medije, bolje da ne govorimo. Verovatno nam se u tom kontekstu sprema ista jesen, uz blagonaklono ćutanje  tzv samoregulatornih tela.

I dok su mediji zabavljeni zabavljanjem naroda, dodje Angela Merker i sve ih iznenadi. I njih i većinu političara. Nema veze što nije rekla ono što nisu znali, ali  nije lepo što je, na našem terenu,  bila tako direktna i tako iskrena. Nema ulaza u Evropu bez dobrih odnosa u regionu. Što znači i sa Kosovom, a to, opet, znači da mora nešto i da se prizna. Za početak pečati. Pa kako sad to narodu objasniti, kada su i političari i mediji duvali u istu  tikvu zvanu „Kosovo je srce Srbije“.

Kad sam se već naoštrila na medije, ne mogu da propustim ni ukrštene reči. Uzmem nedavno, posle dužeg vremana, da ukrštam. Nekada to nije bilo baš tako  jednostvno. Morao si da imaš neko znanje. Ove današnje uopšte nisu  zahtevne, osim kada se traži provincija u Kini ,grad u Azarbejdžanu, okrug u Francuskoj. Ali sam  ipak odustala kada sam pod 8 vodoravno pročitala:drug od Muje. Ma znala sam da je Haso, ali ipak…