MANJINA – MUČENICI ILI PRIVILEGOVANI

Eko Taxi Vranje

 



Neka mi ne zamere kolege iz ostalih manjinskih medija u Srbiji, moguće je da nisam dovoljno

informisan, ali o ovima na Jugu Srbije poprilično znam, bilo da se radi o privatnim ili onima

kojima su gazde lokalne samouprave koje ih finansiraju parama poreskih obveznika. Pripadati

bilo jednima ili drugima, Boga mi je prava privilegija. Da se razumemo, ovoga puta govorimo o

stanju samo u medijima manjina, inače i pored solidnog napretka u ostalim oblatima života, nije

baš udobno biti manjina u Srbiji.

Pa, da počnemo:

Bio jednom jedan nedeljni štampani list na albanskom jeziku “PERSPEKTIVA”,

četiri godine ga je finansiralo Ministarstvo culture i za to vreme zabeležili su manjak u pravdanju

finansijskih sredstava od oko 18 miljona dinara, ali nikom ništa. List je ugašen, a da niko nije

odgovarao pred zakonom. Posle Perspektive, Albanci su prošle godine dobili “NACIONALI”,

koji takođe sa nekoliko miliona dinara finansira isto Ministarstvo, s tim što sada finansiranje

ide preko Nacionalnog saveta Albanaca. Navodno se štampa u tiražu od 3.000 primeraka, oko

200 komada se podeli besplatno, a nepoznat broj primeraka završava u jednoj firmi koja se bavi

otkupom stare hartije za reciklažu. Ali, to kao da je najmanje bitno. U ovaj projekat je uključeno

nekoliko albanskih volontera koji su dobro plaćeni, dovoljno da se ćuti iako Nacional niko ne

čita. Dve lokalne RTV, Bujanovac i Preševo, imaju status javnih preduzeća. RTV Bujanovac

iz budžeta opštine godišnje dođe 19 miliona, plus im Opštinsko veće svakog meseca odvoji po

200 do 300 hiljada namenskih dinara. Ništa manje ne dobija ni RTV-Preševo. Njihov sopstveni

program i produkcija je oko 15 minuta dnevno, i to samo od ponedeljka do petka jer vikendom

ne rade, iako im je broj zaposlenih višestruko veći od potrebnog. Svaka partija koja je dolazila na

vlast ubacivala po 7-8 svojih partijskih članova, navodnih novinara.

Takođe ni nekim privatnim medijima nije tako Loše. I oni dobijaju novac iz opstinskih budžeta,

raznih ministarstava Republike Srbije, Koordinacionog tela, i od ostalih donatora po realizovanim

projektima, s tim što privatni mediji moraju biti disciplinovani i na usluzi davaocima para, u

protivnom stupaju na scenu pretnje, sekire i čekiči po njihovoj opremi (što bi se reklo, naši protiv

naših, vladaju zakoni ulice). Ovo je otprilike stanje medija nacionalnih manjina na Jugu Srbije.

E sada, kada budu čitali ovu priču moji Albanci, unapred znam šta će reći: “Evo ga ovaj udvarač

državi i prosrpski orjentisan, opet nešto bez veze lupa”!

A ja, šta drugo da im odgovorim nego da ponovim još jednom bezbroj izrečenu priču: Ovo smo

mi, ovo je naša realnost. Uloga žrtve nam mnogo prija, isplati se itekako, samo nastavimo dalje i

sve će biti u redu, a svako ko prizna realnost je izdajica svoga naroda.

I zato bi oni po svaku cenu da obore i ne prođe predložena Medsijska strategija od strane

novinarskih asocijacija, da se ne privatizuju mediji koji emituju program na jezicima nacionalnih

manjina, Država da ne izlazi iz svojine medija itd, itd.

Njima je samo bitno i veoma stalo da ti mediji i dalje postoje zarad svega ovoga što sam u ovoj

priči naveo i napisao, a na drugoj strani uopšte im nije bitn ko te medije čita, ko ih sluša i ko ih

gleda.

 



  • Ostavi komentar