LAJANjE NA ZVEZDE

Eko Taxi Vranje

„Jel tebe plaćaju za to što pišeš?“, prvo je pitanje koje sam, najčešće, dobijao, nakon šturih ali iskrenih pohvala za moje dosadašnje pisanije u okviru ove kolumne. „Ne plaćaju me, što bi me plaćali?“, odgovarao bih, nakon čega bi moji sagovornici sažaljivo spuštali pogled i klimali glavom. Ne, nisu ljudi tužni što se moja finansijska situacija ne popravlja, njihova reakcija sliči onoj koju imate kada saznate da neko koga poznajete boluje od zalečive ali neizlečive psihičke bolesti. „Šta će ti onda to, nesretniče“, misle u sebi, a izgovaraju: „Džaba ti pišeš, nema to ko da čita!“

Zbog čega, dakle, pišem? Pre svega, po preporuci mnogih doktora. Naime, kažu da je bolje izbaciti iz sebe sve ono što čoveka muči, sav bes, ogorčenost, nemoć koju čovek oseća, inače to zna da se nakupi i pretvori u, recimo, čir na želucu, ili nešto još gore (hoće to i na piromaniju da izađe!). Dosadašnje iskustvo mi govori da su doktori u pravu i da je zaista lakše kad čovek ono što ga muči istrese po tastaturi, tako da, sa medicinske tačke gledišta, toplo preporučujem pisanje. Zatim, uz kompjutere je pisanje veoma jednostavno: pristavite kafu, zavalite se udobno u fotelju, nema da vas boli desnica ruka, što za lenštine poput mene nije zanemarljiv faktor. Pišem i zbog toga što volim svoj rodni grad i što ne prihvatam da budem prećutni saučesnik bašibozluku koji ga višedecenijski sistematski uništava. Odbijam da ćutim i da tapšem po ramenima polusvet, koji nije dostojan da bos korača ovom vekovnom kaldrmom, a kamoli da je uništava, na muci naroda stečenim limuzinama i džipovima, a sve to ne bi li se hranio lažnom nadom za mrvicama koje obećavaju boljima od sebe!



Pišem potpuno svestan da pisanjem neću moći mnogo toga da promenim, da će karavani prolaziti a meni ostajati samo zvezde da na njih lajem. No, ne izdaje me nada da će moje redove neko i pročitati, ne tako komplikovanu šifru razumeti, i da će moj „lavež“ podstaći i druge (skrajnute, nepomirljive, neućutne, pametne, inteligentne i sposobne ljude od moralnog digniteta) da puste svoj glas, da se late pera (danas se to zove lap-top) i da naš „lavež“ postane zaglušujuća buka koja neće moći a da se ne čuje, čak ni do najviših fotelja.

(autor se izvinjava svim psima koji se nađu uvređeni ovim tekstom)



  • Ostavi komentar