KRITERIJUMI I ZAKONI

U sveopštem očekivanju da se država obračuna sa onima koji su u najmanju ruku zloupotrebili narodna očekivanja i ponašali se kao da žive u svetu koji postoji samo za njih, dok je za ostale predviđeno mučenje u krugovima srpskog državnog i društvenog pakla, rodila se ideja borbe protiv kriminala i korupcije.
Nadajmo se da to nije neka nova ideja za platformu „hleba i igara“.
Slušali smo posle petooktobarskih promena priče da je narod željan pravde i da se mora istražiti sve o tome ko je opljačkao narod devedesetih u ratovima i razaranjima privrede, a naročito kroz iznošenje novca na razna ostrva. Od njih je najpoznatije u to vreme, da podsetimo čitaoce, bio Kipar.
Neki su obilazili tu prijateljsku ostrvsku državu u potrazi za državnim blagom, pojavio se i tajanstveni čovek bez lica koji je istraživao finansijske tokove našeg novca u rukama režima Slobodana Miloševića i o tome nikada ništa nismo ništa saznali. Velika medijska bajka je završena i svakim danom su isplivavale nove afere i prevare na političkoj sceni.
Kolika je prevara bila Nacionalna Štedionica za građane teško je i zamisliti. Pa većina je mislila da je to neka državna banka, a to je mislio i pokojni premijer Đinđić.
Oni koji su nas ubedili da su našli kiparske pare i da je Nacionalna Štedionica državna banka nikada za to nisu snosili nikakve posledice i mislim da i dalje svakim danom sve više napreduju.
Kako nam danas zvuči borba protiv kriminala i korupcije. Kao nešto što svi željno očekujemo, ali dubinski i suštinski sprovedenu, a ne selektivno.
Šta je to selektivna borba protiv korupcije i kriminala?
1. Prvo ide medijska priprema i ona traje toliko dok se ne stvore okolnosti da se neko lice liši slobode i ocrni u javnosti da mu kao nema spasa
2. Posle tek idu istrage koje po pravilu ne daju nikakve rezultate i lice se nalazi na slobodi dok građani iz budžeta plaćaju odštetu za držanje u pritvoru
3. Političke manipulacije borbom protiv korupcije i kriminala su takve da, pre svega, imaju za cilj kadrovske promene na nekim funkcijama ili primoravanje na ostavku

4. Naša praksa se ogleda i u tome da su izmišljane mafije kao na traci za zabavu naroda (indeks mafija, drumska mafija) i da na kraju niti jedno suđenje nije dobilo svoj konačan epilog u pravosnažnosti presude. Sve je svedeno na pljuvanje i dokazivanje u medijima.
5. Osnovna kazna u Srbiji je pritvor koji neograničeno traje, dok se u normalnim demokratskim društvima donese presuda i čovek ako je kriv odleži pola kazne u odnosu na trajanje naših pritvora.
Pritvor je mera i protiv političkih i socijalnih sloboda poznat na našim prostorima.
Konstantan eksperiment nad narodom gde se objavljuje demagoški da je sutra penzija, cena hleba, brašna, ulja, mleka, grejanja, struje predstavlja i pretnju tom narodu tzv. nestašicama, ali naši obogotvoreni političari nam dadoše da živimo. Dostojanstvo ne postoji. Lične slobode ne treba ni pominjati. Kolektivizam i autoritarizam imaju posebno mesto u našim glavama. Ćuti da im se na zameriš, samo je jedna od rečenica nastala u brižljivo negovanom podaničkom mentalitetu. Na to se naslanja svaka vlast. Bolesno društvo ne može da se razvija koliko god kojekakvi pričali bajke i optuživali prethodnike za pad rejtinga ili za lošu ekonomsku ili političku situaciju. Pa svi su sve ove godine akteri na sceni i svi su bili na nekakvim vlastima kojekuda. Samo da nas ne usreći više niko.
Strah se nadvija nad golom egzistencijom i opet dolazimo do one „bitno je da je glava na ramenu“ i nema veze šta nam rade.
Nema veze ko šta zna, ali ima veze ko je iz koje partije.
Srbija se vrti u istim vrednosnim krugovima, u krugovima nepostojanja vrednosti slobode.
Optimizam slobodnog mišljenja mi je uvek na umu i uvek se setim Đordana Bruna.
Ali lomače su sada u našim prilikama usavršene. Baziraju se na strahovima da se na nju ne stigne.
Srbija je prepuna ĐORDANA.