Između Niša i Aleksinca je selo Draževac sa čuvenom kafanom „Kod Marjana“. Postoji već gotovo pola veka, otvorio je čuveni Marjan, koji je umro pre nekoliko godina. Kafanu sada vodi njegov sin Dragan. Da li zbog besplatnih salata, dobre i kvalitetne hrane ili nečeg drugog, kafana je nadaleko poznata. Tu je pre neku odinu usnimljen i Dragan Djilas, dok je bio prva faca Beograda, kako pravi saobraćajni prekršaj: pretčavao je preko koridora 10, samo da bi jeo kod Marjana. Jer, Marjan nema skretanje sa Koridora, već se ljudi parkiraju u žutoj traci. Ali, nije Djilas jedini; saobraćane prekršaje su pravili mnogi da bi jeli ovde, pa i ja, samo da bih naručio lozu sa kantarionom i dobio gratis pet različitih salata i pogaču. Poznata je i po priči da su mnogi, znani i neznani, kada su videli koliki je račun, zbunjeno povlačili virmane, svojih ili državnih firmi i plaćali u kešu, i obično ostavljali bakšiš u visini računa.Tako kaže legenda koju potvrđuju „Kod Marjana“. Manje je poznato da je kafana nastala u zlatno doba samoupravnog socijalizma, početkom sedamdesetih. Nastala je tako što je čuveni Marjan, Bog dušu da mu prosti, kupio kafanu u selu Draževac i sa porodicom, ženom i sinom, se preselio iz Niša. Kako su na to gledale tadašnje samoupravne vlasti i kako je to uticalo na dogovornu ekonomiju, programski put tadašnje vlade, ne znam, ali verovatno blagonaklono jer je kafana zaživela, osnažila i važi za jednu od boljih na jugu Srbije. Čudna priča, pa kako i nije, da se neko iz grada preseli u selo, i to u naponu snage, sa malim detetom, i to u socijalizmu, kada su se gradile fabrike i odvijao obrnut migracioni proces.
Kod Marjana i dan danas vlada ista atmosfera kao i pre dvadeset, trideset godina. Enterijer je stilizovan ali ne i promenjen. I dalje je u nekom polu etno fazonu, sa primetnom dozom ukusa i stila. Stilizovan i osmišljen tako da kada uđeš ne budeš bombardovan detaljima koji oduzimaju pažnju ili stilom koji ti ne dozvoljava da jedeš ljutu papriku u ulju, beli luk i piješ domaću lozu. Ne remeti raspoloženje, tako da slobodno možeš da pričaš protiv vlasti. Pričao mi Dragan, sadšnji gazda, da on uvek zna ko će da pobedi na izborima. Kako, pitam i već shvatam da mi rastu magareće uši, zašto bi čovek uostalo rekao nešto tako važno, a da nema logično objašnjenje koje glasi: „A jel’ znaš šta se priča pred svake izbore u kafanama, i jel’ znaš koliko su ljudi iskreni kad’ popiju? Odmah sam zvao turu za kaznu.
Pre neki dan sam po zadatku išao Kod Marjana. Radimo priču o Konstantinu i šta se sve ovde zove njegovim imenom. Sa kolegenicom Lidijom, Dejanom Stojiljkovićem, čuvenim srpskim i niškim piscem i gazda Draganom. Tema Konstantin u kafani Kod Marjana. Jedna loza sa kantarionom, druga, meze. Sad ono glavno zbog čega smo i došli. Konstantin! Biftek Konstantin. Ljut, kao ratnik ili neljut kao preteča sadašnjih boraca za toleranciju? Dejan Stojiljković i ja smo izabrali ratničku verziju Konstantinovog bifteka, dok je moja kolegenica Lidija izabrala onu tolerantniju varijantu. Posle Konstantinovog bifteka smo prešli na Dekijevo „Konstantinovo raskršće“. I njemu doakasmo, pa se vratismo na lozu sa kantarionom i kafanskim temama. Pita Dragan, vlasnik kafane, a jel’ znate da je kafana moja robija? Kako, jel’ ti dosadila više, upitasmo ga mi. Sa’ će vidite, reče i pokaza sliku iz telefona. Kod njega u bašti kafane „Dubioza kolektiv“, on između njih stoji, a oni kažiprstom pokazuju prema gležnju njegove noge. A, be, šta ti je ovo? – pitamo ga. Slika sa Dubiozom – Kafana moja robija. Ček, ček, aj’ mi smo kao popili, a ti nam kao objasni. Jel’ vidite da prstom pokazuju na moju nogu na kojoj je nanogica, pokazuje nam on, i gle, stvarno, nanogica. Dečko, daj još dve loze, a za kolegenicu kafu, kažem ja konobaru i okrećem se prema Draganu, gledam ga upitno, a u pozadini čujem Dekija koji traži i vodu uz lozu i kolegenicu Lidiju koja razgovara telefonom, pretpostavljam sa redakcijom. Dragan ćeka da Lidija završi razgovor i poče: Pre nekoliko godina neki tip mi uđe motorom u baštu kafane, posle neke rasprave on mene tuži za pretpljeni strah a sud me osudi na tri meseca zatvora, koji je promenjen u kućni pritvor sa nanogicom. Kad je trebalo da prijavim gde ću da boravim ta tri meseca, ja se setim da na spratu kafane imam apartman i prijavim adresu kafane. I tako ja tri meseca ne izađoh iz kafane, reče nam Dragan, vlasnik kafane Kod Marjana u Draževcu.
PS: Dejan Stojiljković, pisac, kada je čuo priču odmah se doseti da napiše kolumnu za Politiku.Čekaj, pomislih, a zašto ne bih i ja za Vranjske? Rekoh to Dekiju, a on će, onako šeretski, ‘ajde da vidimo čija će bolja da ispadne. Eto, ja napisah…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.