Ko je Džon Smit

U američkim filmovima kad neko sa druge strane zakona, ili neko nečiste savesti i prošlosti, hoće da sakrije svoj identitet, obično se predstavlja kao Džon Smit. Džon Smit je jedno od nejčešćih imena kod Amerikanaca, kao što je Besnik Hysa i Sali Karadaku kod Albanaca u Presevskoj Dolini. Uglavnom, svako ko ima problem sa zakonom, ali i sa samim sobom, sa svojim poštenjem i dignitetom, sakriva svoje pravo ime, a time i svoje nečasne namere. Zahvaljujući Internetu, svaki Džon Smit u Preševskoj dolini može da javno iznese svoje mišljenje na sajtovima koji u poslednje vreme niču kao pečurke posle kiše. Ne bi to bio nikakav problem, jer svako ima pravo da iznese svoj stav o bilo kojoj temi, da pisci tih članaka na pojedinim sajtovima nisu, zapravo, politički lideri, opštinski rukovodioci koji iza izmišljenih imena vređaju sve koji ne misle kao oni. Na njihovoj crnoj listi su nezavisni intelektualci, uspešni poslovni ljudi, političari koji ne misle kao oni, ličnosti koje nisu u javnom životu ali imaju svoju ličnost i svoj stav, jednom rečju ugledni ljudi koji imaju lični integritet i poštenje. Oni su za takozvane pisce saradnici srpske službe bezbednosti, kapital su stekli na sumnjiv način, jednom rečju, sramota za albanski narod. Diktator Slobodan Milošević, dok je bio živ i dok je bio na vlasti, sve svoje protivnike, u nedostatku pravih argumenata, optuživao je da su strani špijuni, da rade za „šiptarske teroriste“, da su saradnici CIA, Vatikana i svih stranih službi zajedno. Jadni liderčići, i ne znaju da vređajući časne ljude, zapravo pokazuju svu svoju podmuklost. U čemu se oni, dakle, razlikuju od Miloševića. Ni po čemu, osim što je Milošević bio Srbin a ovi su Albanci. Koriste istu tehniku vladanja kao i on, ucenjuju i plaše poštene građane na isti način, bez argumenata diskredituju sve koji ne misle kao oni, svojim prijateljima i rodjacima, baš kao i Milošević, nameštaju poslove i tendere… Milošević je 2000. godine pao sa vlasti, a u istoriju je otišao zaobilaznim putem, preko Haga. Danas ga se odriču i njegovi učenici, familija i najvatrenije pristalice njegove partije. Milošević je živi dokaz da postoje i zemaljska i nebeska pravda. Poslovica kaže da se pametan čovek uči na tuđim greškama. To, međutim, ne važi za naše pisce anonimnih tekstova čiji identiet zapravo nije nepoznat. Zbog čega je to tako, zaključite sami.