Grad u kojem živi pozamašan broj ljudi čiji je hobi da svoju okolinu posmatra iz ptičije perspective, iznedrio nam je poslednjih godina novi san. Ovaj nije američki, mada liči – ovaj bi mogli da patentiramo i izvezemo. Nekako smo počeli da sanjamo dan kada ćemo da pobegnemo. U Beograd, preko grane, od sebe samih i iz svoje kože. Nedostatak ambicije, volje, posla i ideja stvorio je armiju “neshvaćenih” i, kao nuspojavu, želju da se prilikom prebega obavezno ispljuje ono odakle si i šta si. Tako da možeš čiste savesti da se asimiluješ sa lepšim i šarenijim svetom, a da te mala, neugledna kasaba ne progoni i ne koči u svetloj budućnosti. Samo, tamo gde bi probali da unovčimo taj san niko ne bi želeo da ga sanja. Tamo ljudi na onome odakle su grade svoju posebnost. Nekako sam pod sve jačim utiskom da negde ispod nas postoji neka fabrika nesuđenih azilanata. Na proizvodnoj liniji treća smena serijski izbacuje robu: taksista za Nemačku, ulični pajac za Beč, naravno i kafe kuvarica za splav u Beogradu. Ja sam sa te linije ispao – k’o feler. Da se razumemo, oni koji me poznaju dobro znaju da sam se i sam toliko puta iseljavao i doseljavao, pa me prosto čudi što mi u ličnoj karti ne stoji prebivalište: autoput E 75 – skretanje za Horgoš. U početku sam, naravno, bio ubedjen da je trava negde tamo zelenija. U početku sam imao 19 godina, bio sam mlad i glup. Kasnije sam već bio dosta stariji, ne i dovoljno pametniji, ali taman toliko da mi postane jasno da po toj travi mi nikada nećemo sa Princom od Velsa da igramo golf.
Ljudi grade previše zidova a premalo mostova. I nekako, kad nekome i uspe da prebegne u gore pomenuti gasterbajterski san, on brže-bolje pokida sve spone sa polaznom tačkom. A spone se najbolje kidaju u julu i avgustu, kad nadimiš komšiju koji te čitav život nervira BMW-ovom mašinom iz rent-a-car-a iz Diseldorfa. Oni malo manje srećni vrate se iz Beograda da potraže sebe još par godina uz kafu. A traka izbaci novu seriju azilanata iz sostvene kože.
Na klupi svoje osnovne škole sam jednu devojku prvi put uhvatio za ruku. Ej, tri dana mi nije bilo dobro. U gradskom parku, kod trećeg drveta, sam se par godina posle toga zaljubio k’o kreten u jedne oči. Te oči su prošle pored mene, davno se udale, jedva ih pamtim. Al’ park, klupu i svaku ulicu koju sam premerio s nekim svojim ljudima – e toga se ne odričem i itekako pamtim. I kako godine prolaze sve sam sigurniji u jednu stvar: mesto ti je tamo gde su lepa sećanja i ljudi sa kojima možeš da se napiješ, a da pritom znaš da će da te odvedu kući. I to ti je dosta.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.