Svakoj iole ozbiljnoj državi potrebna je tekstilkna kompanija koja može da proizvede ono što tržištu Srbije danas nudi Jumko. Valjda je to jedan od ključnih razloga što je država Srbija većinski vlasnik posrnulog vranjskog giganta, koji je doskora bio prava imperija sa preko 12.000 radnika.
Po toj logici, država Srbija mora da brine o sudbini ove kompanije i njenih 1.800 radnika. Ili, da je izvede na put, tako da ona bude serviser različitih potreba vojske, policije, pošte i sličnih sistema, ili da je proda, pa da tako zakrpi barem jednu rupu posrnule Srbije i njenih građana.
Ali (šta bismo mi da u rečniku nemamno ovaj veznik koji otključava svaku bravu), ova improvizovana država, najmanje radi taj posao koji joj prirodom stvari pripada. Ova država sve radi da vranjski Jumko baci na kolena. Ili, kako bi rvači rekli, da ga obori na plećke. Živa istina! Evo kako.
Stotinak srpskih tekstilaca i onih koji se zovu tekstilci, od kojih mnogi imaju samo „mašnu i tašnu“, u najboljem slučaju sa po pet-šest radnika (za pokriće pred zakonom), organizovano, uz žestoku podršku države Srbije, sve rade protiv Jumka. Oni su svoje tekstilne „firme“ otvorili u beogradskim hotelima i restoranima. Bolje rečeno, te destinacije su svratišta ministara, njihovih pomoćnika, zamenika, državnih sekretara, a često i lupeža iz miljea koji se zove „tekstilna mafija“.
I tako, umesto na tenderima i komisijama, najviši i licencirani državni službenici, poslove ustupaju sumnjivim firmama, po vrlo solidnim cenama u kojima su već ugrađeni viski i šardone, jagnjetina i kavijar.
U drugoj fazi, koja se zove „lezi hlebu da te jedem“, ovi „tekstilci“ samo sa pečatom u torbi, krenu da gazduju tekstinim tržištem Srbije i da ga uređuju na svoj način. Oni određuju kome će dati onaj posao koji im je Srbija dodelila, i po kojoj ceni.
Eto zašto radnici Jumka nemaju posla i zašto štrajkuju i zašto država Srbija lije krokodilske suze nad ovom tekstilnom kompanijom. Stvari su vrlo jednostavne, zar ne?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.