Jedan klik u Photoshop-u

Mada na prvi pogled Photoshop, softver za obradu fotografija, nema nikakvih dodirnih tačaka sa ovim našim nesretnim balkanskim prostorima, biće ipak da su njegovi kreatori na umu imali jednu devizu koja ovde vekovima ne izlazi iz opticaja. I baš kao što u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji ili na Kosovu sve može da bidne, al’ ne mora da znači, tako i u stanovitom programu Photoshop debeli postaju vitki, klempavi i nosati dobiju skladne crte lica, a ribe ravne ko daska se očas posla pretvore u sex bombe. Ono za šta su fotografima bili potrebni sati da bi perima za retuširanje ispravili neku grešku prirode, danas je potrebno svega desetak minuta, a nekada i manje. Samo kao i sve na ovom svetu, osim nauke i ljudske gluposti, i mogućnosti Photoshopa su ipak ograničene. Ali to nikako da shvate oni koji sebe u nesretnoj Srbiji i diljem Balkana doživljavaju kao lidere, reformatore, eksperte i političare, mada ih i u rođenoj kući za takve često ne smatraju. A kada bi bili u stanju čini se da bi mnogo toga došlo na svoje mesto, umesto što deceniju i kusur tumaramo po magli baveći se jednim te istim temama. Kao Sizif svojom kamenčinom.
A sve to jer je Photoshop postao sinonim političkog koncepta i delovanja. Ovde se samo jednim klikom miša monarhista pretvori u republikanca, nacoš, koji je koliko juče sve koji su druge nacije i vere bio rad da kolje zarđalom kašikom, u mirotvorca bez premca. Ovde je samo par sekundi dovoljno da se srpski domaćin kome su tradicionalne vrednosti iznad i ispod svega postane zagovornik socialno-ekonomskog programa poznatijeg kao kraduckanje. Ili da neko ko je koliko juče hteo da, kako drugačije do preko tuđe krvi i zadnjice, ratuje sa celim svetom u samo jednom kliku se preobrati u najevropljanina. A što i da ne kada u Srbiji sve može da bude, a da ne mora da znači. Baš kao u Photoshopu. Sve je moguće osim retuša nepodnošljive lakoće odnosa prema novcu i inteligenciji poreskih obveznika koji svu tu akrobatiku decenijama unazad finasiraju, pa makar se sve kosilo sa zdravim razumom. A u Srbiji se tokom ovog post Miloševićevog perioda mnogo toga kosi sa zdravim razumom, ali nažalost to malo koga uzbuđuje.
Hajde da zanemarimo, ako je to uopšte moguće, onu spoljnopolitičku bruku glede dodele Nobelove nagrade za mir, hajde da se bavimo našim dvorištem po kome se uneređuje gde ko i kada stigne i u trenu će nam sve biti jasno k’o dan. I zašto smo deceniju i kusur od političkih promena tu gde smo i što je sve više onih kojima ni na pamet ne pada da ikada više izađu na izbore, na kojima, da budemo pošteni građani Srbije iz turnusa u turnus po pravilu glasaju protiv, a ne za nekoga.
U suprotnom neko bi od na primer Ilić magistra-eksministra Velimira, koga do volšebne 2000-te godine pas nije imao za šta da ujede, zatražio da crno na belo potkrepi svoje kapitalno nasledstvo na koje se poziva. Kako je to uobičajeno u Evropi, u koju bi, posle neuspele narodnjačke avanture, danas čačanski kapitalni magistar. Ali pošto je u Srbiji sve na majke mi, možda će se i famozni Darko Šarić seti nekog davno izgubljenog rođaka i njegovog nasledstva. U suprotnom bi se Dačić potrudio da objasni zbog čega se ginulo na Kosovu, u vreme kada su onda nereformisani a danas reformisani socjalisti branili srpske naconalne interese, integritet i suverenitet, ako će se, kako danas tvrdi najevropljanin, kad tad ono pripojiti Albaniji.
Ali kada čovek malo bolje razmisli i zašto da ih pita i očekuje bilo kakvo objašnjenje kada su svi oni po ko zna koji put prošli kroz Photoshop i više nisu oni koji su i šta su bili pre samo četiri godine, a kamo li pre dve i kusur decenije.
Ima jedna pesma hrvatskog benda Hladno pivo čiji refren oslikava iluzije kojima neštedmice zasipaju sve nas kojima se zalomilo da životarimo na prostorima od Krapine pa do Đevđelije i koji glasi:
– Jedan klik u Photoshop-u i već smo spremni za Evropu!
Jedino je pitanje da li je Evropa, u kojoj su davno prokljuvli sve cake balkanskog Photoshop-a, spremna za nas?