Ivica preti Slavicom

Ivica preti Slavicom

„Neće moći“, energično je poručio Ivica Dačić sadašnjim koalicionim partnerima iz Demokratske stranke povodiom ideje da se zajedno održe i parlamentarni i lokalni i predsednički izbori. A i ako ih raspisu, kandidovaće se on lično i pobediti. Pa neka Boris Tadić vidi šta će i kako će i da li će se uopšte usuditi da se ogluši o ultimatum koji mu je ispostavila Socijalistička partija Srbije na dan kada je ubijen Zoran Đinđić.

Dačić je skrenuo pažnju da predsendičke izbore raspisuje predsednik parlamenta, upitao ko je na toj funkciji i odmah odgovorio – Slavica Đukić-Dejanović. To bi, valjda, trebalo da znači da je odluka o izborima u potpunosti u njenim rukama i da bi ona mogla, prirodno, da sluša sud svoje partije i da u potpunosti ignoriše eventualnu Tadićevu ostavku. Pa neka Tadić vidi da li mu se isplati da na neodređeno vreme obitava u ostavci, čekajući odluku predsednica parlamenta.

Dva važna zaključka mogu se izvući iz ove male epizode koja će verovatno uskoro biti zaboravljena. Prvi je da su srpski političari definitivno počeli da veruju da zakoni i nisu toliko važni i da odluke uvek i u svakom trenutku mogu da prilagođavaju svojim željama i potrebama. Ustav i zakoni su dobri sve dok odgovaraju interesima stranaka i stranačkih funkcionerima. Čim se to promeni, menja se i pristup.

Shodno tome, predsednica parlamenta je na tom mestu zato što njena partija tako hoće a šefu partije nije palo na pamet da se javno zapita da li postoje neke ustavne i zakonske odredbe kojih bi ona morala da se pridržava u svemu, pa i u odnosu na predsedničke izbore. A postoje i ipak neće biti moguće tek tako raspisivati ili ne raspisivati predsedničke izbore, naravno pod uslovom da sadašnji predsednik zaista odluči da podnese ostavku.

Spajanje izbora bez vidljivih razloga (osim teze o smanjenju troškova) nije manir koji bi mogao da se svrsta u najbolje primere demoklratske prakse, ali se ne može reći ni da je neustavno ili nezakonito. Predsednik je izabran na direktnim izborima i ima pravo da podnese ostavku i pre formalnog isteka mandata. Za takav korak može da snosi samo političke posledice, o čemu će odlučivati birači kada izađu na biralištra.

Drugi važan zaključak je da koalicija SPS – DS iz perioda gotovo idiličnog slaganja ulaze u period koji bi mogli da karakterišu nervoza i netrpeljivost. Parlamentarni izbori su raspisani, što znači da je sadašnje koaliciono partnerstvo prestalo. To automatski dovodi do pada značaja SPS-a a Dačić se oseća kao „odbačeno dete“. On je u pravu kada procenjuje da će zajedničko održavanje izbora svu pažnju usmeriti da dve najveće, stranke (DS i SNS) i njihove lidere, ali tu ništa ne može učiniti jer je sve u okvirima pravila.

Tadić i DS sada će da procenjuju da li im više štete nanosi Dačićeva ljutnja ili im više koristi donosi spajanje izbora. Pošto je u javnosti već stvoreno uverenje da DS zaista hoće da spaja izbore, odvajanje izbora će neminovno biti protumačeno kao popuštanje pod pritiskom SPS-a, pa i taj momenat treba imati u vidu.

Malo je verovatno da bi Dačić, ukoliko se kandiduje, uzeo mnogo glasova Tadiću. Pre se može reći da će „oštetiti“ Tomislava Nikolića. Ako bi ovakva procena bila tačna, Tadiću bi čak moglo da bude u interesu da se Dačić kandiduje. Sa drugog, izrazito proevropskog krila srpske političke scene nema velike opasnosti jer je malo verovatno da bi neko sa tog krila mogao da istakne kandidaturu i da pri tome računa na ozbiljniji učinak.