Istanbulski svodnik

Eko Taxi Vranje

Koliko i šta znamo o Istanbulu i uopšte o Turskoj, osim onih ustaljenih stereotipa o Turcima kao glavnim krivcima za sve zlo koje nas je snalazilo i što nas još uvek snalazi? Znamo da su nam Turci isprašili tur na Kosovu za šta im se i dalje svetimo, posebno u sportskim arenama. Ništa slađe nego otresti Turke.
Odnos Srba naspram Turaka mogao bi se slikovito prikazati detaljem iz filma „The Life of Brian“, Monty Pythona kad John Cleese, kao predstavnik Judejskog narodnog fronta, ili ono beše Narodni front Judeje, upita „šta su to Rimljani uradili za nas?“ Odgovori su bili – ceste, kanalizacija, vino…Da, ali osim toga šta su ti Turci uradili za nas? I više nego želimo da priznamo, a kamo sreće da su želeli još.
Nećemo glumiti turističkog vodiča kroz grad. Toga ima na svakom ćošku, mada ako se kojim slučajem zainteresujete za odlazak u Istanbul namučićete se da u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji nađete neki vodič. O Parizu, Londonu, Lisabonu, Rimu pronaći ćete i po nekoliko različitih vodiča jer to su gradovi kojima težimo. Odlazak u Istanbul znači pogled i u sopstveni odraz, a znamo kako to zna da boli. Ko ne zna neka pogleda sjajni dokumentarac Adele Peeve u originalu znan kao „Čija je tazi pesen?“
Oslobodimo se predrasuda jer Istanbul je najmanje ono šta očekujemo da će biti – turska džamahirija čiji stanovnici šetaju sa usukanim sabljana. Šalu na stranu, Istanbul je grad sa velikim G, ne samo zbog svoje prošlosti, zbog činjenice da leži na obalama Bosfora gde leškari i na evropskoj i azijskoj strani, ne ni zbog 20 miliona ljudi koliko danas živi u njemu…Istanbul je GRAD jer je pomirio sve svoje demone, pa ih danas nudi kao jedinstven proizvod koji sažima istorijske elemente ali i one moderne.

Ako već sa nepoverenjem čitate ovo naglasićemo da se u Istanbulu trenutno gradi jedan od najvećih finansijskih centara na svetu, po uzoru na one u New Yorku i Dubaiju. Položaj koji sam Istanbul ima, i lagodna pozicija koju Turskoj daje članstvo u NATO, kao jedine muslimanske zemlje, i veliki uticaj na zemlje Bliskog istoka čini Tursku zemljom u kojoj se kriza ne oseti. Naprotiv. Turska je zemlja sa najvećom stopom rasta BDP-a u Evropi, a Istanbul je za razliku od ostalih evropskih metropola i dalje pristupačan za fukaru i raju. Ako ga usporedimo sa Londonom, kao finansijskom mekom Evrope, gde cene kvadrata zna da pređe i 10.000 evra, u Istanbulu u samom centru grada isti kvadrat ne prelazi 500 evra.
Ovo su samo neki tehnički podaci kako bi potkrepili tezu o GRADU, dodaćemo jedinstvenom. Pet dana, koliko je autor proveo u toliko gradu svakako nije dovoljno da se uđe u sve pore grada. Na toliko istorije i tradicije na jednom mesto ne sme se ne osvrnuti, makar to značilo da ćete se utopiti u reku turista. Ipak je to deo i naše istorije, pa ćete se bar u sopstvenim očima osećati povlaštenim, ili bi barem trebalo da se osećate tako.
Sve predrasude o Istanbulu i onom „istoku“ u pežorativnom smislu padaju u vodu već na prvi pogled. Za nečistoću po našim gradovima mnogi će naći opravdanje u 500 godina tiranije pod Turcima, jer to je navodno nasleđe tih pet decenija. Pa neće biti da je baš tako. Bojim se da je ipak nešto drugo u pitanju jer se Istanbul, dakle grad sa 20 miliona stanovnika, može pohvaliti ulicama tako čistim da bi se lako mogli prevariti i pomisliti da ste u nekom od skandinavskih gradova.



Uopšte, da nije natpisa i sveprisutnih turskih zastava, lako bi se dali zavesti. Suština je da sa onom usađenom nam geopolitičkom podelom sveta nešto definitivno nije u redu. Nije, i to još od pada Berlinskog zida kojeg smo očigledno prespavali.
U veličinu GRADA lako se uveriti noćnom šetnjom centralnim trgom (Taksim) pa niz centralnu ulicu Istiklal Caddesi sve do samog Bosfora. Na stranu brojne prodavnice koje se nalaze odmah na udaru jer „nije zlato sve što sija“. U ovom slučaju valja se samo malo zavući u poprečne ulice i osetiti puls grada. Samo oprezno! Ako ne pazite rizikujete hipertenziju, a dodatni element koji povećava rizik su uposlenici u silnim kafićima i klubovima koji će vas privlačiti na sve moguće načine.
Možda najbolji vodič kroz puls grada su filmovi Fatiha Akina, hroničara istanbulske subkulture, sa posebnim akcentom na dokumentarac „Crossing the Bridges – The Sounds of Istanbul“. Film prikazuje muzičku scenu Istanbula i to u opsegu od panka, uličnih svirača, pa sve do istanbulskih „narodnjaka“, pa čak i kurdskih pevačica jer i to je Istanbul.
Izaberite svoje favorite, malo proguglajte i naći ćete ključne reči, ključne adrese za upoznavanje onoga šta vas najviše interesuje. Kod Istanbula je najčarobnije što možete i da se prepustite stihiji. Dosadno vam neće biti. Naprotiv. U tom slučaju za sobom ostavljajte trag, a ako zaboravite ne brinite – taxi je povoljniji i udobniji nego u Beogradu. Jedini problem je jezik jer taksisti ne govore Engleski, a Osmanlije nisu imale tu vrstu strpljenja poput Engleza, kad su krenuli u kolonijalna osvajanja, da nam uz običaje ostave i jezik. Eto odgovora na parafrazirano pitanje iz „The Life of Brian“. Nisu nam ostavili jezik. Ne mari. Jezik dobre volje se lako razume.



  • Ostavi komentar