IDEOLOGIJA STRAHA

Eko Taxi Vranje

 

Na čemu se bazira život savremenog građanina srpskog društva ako ne na strahovima novim i onim 
stečenim ličnim iskustvom ili predanjima. U nekim delima raztnih teoretičara najčešće se govori da 
strah čoveka razlikuje od drugih živih bića, ali kada to postane osnovni postulat društvenih kretanja
onda je lako manipulisati i sa pojedincem i društvenim grupama.
U političkom smislu to se ogleda preletavanjem u pobednički tabor i odricanjem čak i onoga što je 
kod poraženih bilo dobro. Odmah kreće besomučno kritikovanje svega prethodnog i dodvoravanje 
novonastalim okolnostima da se čovek zapita zbog čega  je ta većina ćutala sve vreme i sada odjednom
počela da se „osvešćava“?
Možda se na ovo pitanje može odgovoriti tako što ćemo definisati tezu na taj način da je postavljenom
pitanju suprotstavi pitanje? A ko je smeo da govori o njima dok su bili na vlasti?
Čovek mora da preživi kako govore sve češće oni koje srećemo i postavlja se pitanje da li je kritika ono 
što se može proglasiti za ludost u Srbiji ppošto ona biva predstavljena kao neprijateljstvo i sa te strane 
strah je opravdan.
Negovanje kulta straha prerasta polako u IDEOLOGIJU STRAHA koja se najčešće profiliše kao lako
prepoznatljiva forma podilaženja vlastima i napadima na one koji ne odlučuju u ovom trenutku.
Primetno je da se ovim psihološko-političkim trendom elite olako koriste i da je tu najprimetnije da 
igra slobode i demokratije puca na svakom koraku ograničenjima koja često nisu vidljiva golim okom.
Svi govore o potrebi stvaranja slobodnih medija, o tome da je politička utakmica otvorena i da niko 
nije i neće biti zaštićen u procesima borbe protiv kriminala i korupcije. 
Šta je razlog da tim velikim idealima bilo koje političke opcije ne veruje više gotovo niko?
Koje su garancije da sve te priče nisu samo mrtvo slovo na papiru u njihovom zalaganju za opšte 
principe, ali kada je reč o društvenoj stvarnosti sve je u velikoj meri drugačije.
Novinari se plaše urednika i političara koji su sa istima na vezi da objave svoj stav ili neku informaciju,
mediji su u strahu od toga da li će preživeti, urednici u strahu da li će biti smenjeni i šta će da rade posle
toga i tako u krug. U takvoj atmosfeti teško je govoriti o slobodnim medijima i ovo stanje se može lako
opisati kao stanje uravnoteženog straha i merkanje gde je granica koja ne sme da se prekorači.
U društvu nejasnih kriterijuma niko ne očekuje solidarnost, niti zaštitu profesije i sve se svodi na to da
iza ćoška vrebaju kolege da uskoče na nečije mesto. To je osnovni strah novinarske profesije koji veoma
jako utiče na samocenzuru i nestanak kritičke javnosti.
Jedan od strahova se bazira i na primitivizmu i brutalnosti političkih elita kada je reč o odnosu prema 
medijima i novinarima koje oni najčešće dele na svoje i protivničke i tako svaka kritika biva ocenjena kao
kampanja protivničke strane. 
U atmosferi koja je stvorena i stvarana decenijama nije lako raditi u profesiji koja je prepuna strahova i 
inače ponižena na najgore moguće načine. 
Ideologija straha je tako postala u Srbiji NADIDEOLOGIJA političkih stranaka, medija i na kraju 
građana. Politički akteri su u strahu da bilo šta kažu da se ne zamere svojim liderima i da ne izgube 
pozicije koje zauzimaju, mediji u strahu od agencija, političara, političkih komesara koji glumartaju 
urednike, a na kraju građani u strahu za goli život sede i čekaju šta će da bude?
Tako paralisano društvo u strahovima nema perspektivu i ne može da se razvija.
U strahu su oči velike kažu. Kod nas bi se moglo reći da se od straha ukopavamo u sve ono najgore čega se 
i plašimo.

 





  • Ostavi komentar