I Evropa i Srbistan

Kako vreme prolazi, čak i oni koji su pre deceniju i kusur bili nepomirljivi zagovornici evropskih integracija danas su sve bliži evroskepticizmu. Ni govora o tome da su vremenom počeli da sumnjaju i u pitanje dovode vrednosti evropske zajednice. Nisu čak ni podlegli spekulacijama idejno impotentnih politikanata koji svoju mlohavost, od političkih promena na ovamo, maskiraju nemerljivom brigom za više i niže nacionalne interese, a naročito Kosovo. Daleko od toga.
Pa gde se onda kriju uzroci njihove neočekivane skepse u odnosu na Evropu i evropsku Srbiju?
Koliko god to zvučalo apsurdno, mada je apsurd sastavni deo bitisanja na ovim prostorima, dojučerašnji beskompromisni evropejci, suočeni sa svim što im se dešava, bukvalno svakodnevno sebi postavljaju jedno te isto pitanje. Da li je Evropi uistinu stalo do Srbije, a Srbiji, odnosno onima koji su na poslednjim izborima nastupili pod firmom ’’ Za evropsku Srbiju’’ do priključenja Uniji? Slušajući briselske i beogradske zvaničnike, spremnost i želja se ne dovode u pitanje. Ali reči su često samo reči, pa realnost ne retko ume da bude u koliziji sa retorikom. Tako proizilazi da ovakvo stanje, ni na nebu ni na zemlji, odgovara i jednima i drugima. Srpskim, proevropskim političarima jer im se pružila prilika da Evropom i evropskim integracijama mantraju doveka, taman koliko i ’’patriotskim’’ snagama Kosovom. Doduše kada je Evropa u pitanju tu stvari nisu baš najjasnije ni njima samima, a kamo li nama običnim smrtnicima. Kako stvari stoje, dobar deo evropskih političara bi iz raznoraznih razloga verovatno voleo da vidi Srbiju u Uniji, ali sudeći na osnovu ponašanja evropskih i ostalih ino investitora koji su se odvažili da novac ulože baš ovde, njima bi fakat bilo draže da Srbija doveka ostane Srbistan. Nešto slično Kajmanskim, Uskršnjim, Devičanskim i inim ostrvima u srcu starog kontinenta, na kojima važi sve ono što se u ekonomski uređenim državama ne da ni zamisliti, ni pod uticajem teških droga, jer se dobro zna koliko može i koliko košta neka takva zajebancija. Međutim ovde je još uvek na snazi nepisana, ali mnogo puta izgovorena, deviza da je van pameti držati se zakona kao pijan plota, pa je u Srbistanu čini se, sve dozvoljeno. Od neredovnih isplata zarada, preko izbegavanja plaćanja poreza i doprinosa za socijalno i zdravstveno osiguranje do najgrubljeg ignorisanja propisa o zaštiti na radu. A kada je to tako zašto bi onda izraelski Kavim, većinski vlasnik čačanskog Autoprevoza, vranjskog Jedinstva i još nekih prevozničkih firmi na liniju od 300 i kusur kilometara slao dva vozača, kako to zakon propisuje, kada je mnogo jeftinije jednog. Zašto bi Ringier ili Waz u Srbistanu poštovali prava zaposlenih, kao što to rade u matičnim ili zemljama EU gde posluju, kad u Srbistanu sve može.
Ovde mogu i jare i pare, mogu i Exit i Guča, pa što ne bi mogli i Evropa i Srbistan. A oni koji misle suprotno, pa su od devedesetih na ovamo gajili nadu da će Srbistan jednog dana zaista postati Srbija, njima izgleda definitivno nema pomoći.