I šta sad?

Eko Taxi Vranje

E, baš ne volim što sam pogodio šta će da se dogodi u jednom gradu. Nije da sam imao nekakve insajderske podatke, pa sam krio izvor, ne – samo me je logika vodila do zaključka. U prošlom blogu sam pisao o odbijanju skupštine opštine jednog mesta u Srbiji da prihvati veliku američku investiciju. O kej, ne živim u tom mestu pa ne znam da li je investicija dovoljno ekološki kontrolisana, ali činilo mi se da je nekako suviše rezolutno odbijen ogroman priliv novca u grad. Pogotovo, hipotetički sam postavio pitanje – a šta ako se zatvori najveća fabrika u tom mestu? Od čega će narod da živi? I baš to se dogodilo: evo najava o zatvaranju železare. Nade se polažu u to da će, valjda, neki republički fond da vodi računa o najvećem izvozniku u zemlji. Videćemo. Ali situacija nije za veselje. Jedni odlaze, a drugima nismo dali da dođu! Kakva situacija!?
Ima bre, nešto čudno u našoj politici. Neki gvint koji ne vodi računa o prostim životnim posledicama. Javio se na prošli blog jedan čitalac iz Smedereva. Kritikuje me da ne vodim računa o svim aspektima naftne investicije. Možda. Ali, nešto mi je tu čudno. Ne znam šta. Neka zaglavljenost između infantilnog mi nećemo a hoćemo ono što ne možemo da dohvatimo.Da sam ja bio u poziciji da glasam protiv velike investicije u mom gradu i da sad gledam ovu dramu koja se događa sa železarom, ne znam kako bih mirno spavao. Sigurno mi ne bi bilo lako da verujem kako sam bez grama sumnnje doneo ispravnu odluku.
Čudni kriterijumi vladaju na našoj javnoj sceni. Uvukla se neka bezbrižnost čiji rast počiva na zameni bitnog i nebitnog. Ono što je nevažno uzdiže se do usijanja i hedova na televiziji, a važne, za osnovni život bitne stvari se sklanjaju u marginu i gasi se svetlo nad njima. Zanimljiva zemlja, izokrenut sistem vrednosti. Ima tu nečeg…. nečeg – ne znam kako da to nazovem.





  • Ostavi komentar