Heloti

Ne znam da li je samo meni upala u oko, ili javnost zbog opšteg dobra namerno pravi previd prema zidu ćutanja iza koga su se sakrili radnici i sindikati najvećeg privrednog giganta iz Vranja, suočeni sa sunovratom firme i, po svemu sudeći, neizvesnoj budućnosti. Uz sve napore, da u medijima pronadjem reč bilo strepnje, zabrinutosti ili molbe, nije mi uspelo. Da li je reč o uverenju u sposobnost višegodišnjeg menadžmenta ili ispranom mozgu i veri u državnu politiku, vranjski heloti ćute. Da podsetim zaboravne, heloti su bili grupacija zemljoradničko-zanatske populacije u ratničkoj Sparti, zadužena za servisiranje višeg staleža-ratnika, bez biračkog prava, ali sa beneficijom da ne mogu biti prodati kao roblje.

Vranjski heloti, doduše, imaju biračko pravo, ali su i sigurni da neće biti prodati kao roblje, zato što niko neće da ih kupi, naročito sa najavljenom „nultom tolerancijom“. Možda se može i naći neko opravdanje za njihovo ćutanje, jer je većina pisanih i elektronskih medija u fazonu devedesetih i udvoričkom politikom prema vlastodršcima, jednostavno čuvaju svoje dupe. Sa druge strane, kritička misao se može izraziti i drugim sredstvima, recimo slikom, ali za suzbijanje takvih, jeretičkih slučajeva, je zadužena druga garnitura klerofašističkih pravoveraca koja je prekinula izložbu studenata Likovne akademije u Novom Sadu, zbog, zamislite, „uvrede verskih osećanja“. Osoba bez lica, razapeta izmedju dva svežnja novca, kao simbol potrošačkog društva „vredja“ verska uverenja gradjana. Inače, ne vredja ih nošenje zlatne krstače oko vrata gologuzih pevaljki, kontraverznih biznismena-novih ktitora crkava, ili klasičnih mafijaša gde posle spuštanja crnih stakala sa dzipa prvo vidiš veliki zlatni krst, a tek kasnije obrijanu, glavu.

Dokaz da cenzura ne prolazi je veliki slikar Boža Ilić, koji je zbog realnog portretisanja Broza godinama bio izbačen iz svih kataloga savremene umetnosti. Danas o Brozu postoji kritički sud, a dela Bože Ilića su retka, dobra i skupa.

U kulturi ne može da postoji vulinizacija, te izuzimajući napaćene kosovare, za koje aktuelna vlast, izgleda, nema boljeg edukatora, jedino može da se iskoristi dizajn uniforme šefa Kancelarije, koji bi oblačili i direktori galerija, a koji kako bojom, tako i simbolikom, neodoljivo podseća na tridesete godine proslog veka u Nemačkoj. Ne verujem da su takve nebuloze naredba sa vrha vlasti, ali su samoproklamovani cenzori uvek gori od onih kojima, navodno služe. Zato im treba reći: „Radite, bre ljudi, šta hoćete u politici, za to imate izborni legitimitet, ali mičite, bre, šape sa kulture. Marš.“