Grad izgorelog pozorišta

Djorđe Živadinović Grgur je jedan od zapaženijih mladih glumaca u Srbiji, koji je karijeru počeo u pozorištu „Masuka“ u Velikoj Plani, a dalji profesionalni angažman, kao student glume na Novoj akademiji umetnosti u klasi Svetozara Cvetkovića, nastavlja u brojnim beogradskim pozorištima. Na televiziji je bio kralj Petar II u „Ravnoj Gori“, a trenutno su u fazi produkcije dva horor filma u kojima glumi. Trenutno je deo glumačke postavke u predstavi Bitef teatara „Muškarčine“.

Posle gostovanja sa tom predstavom i provedena dva dana u našem gradu, od Djorđa sam dobio sledeći mejl: „Vranje je bilo potpuno iznenađenje. Kako nikad nisam bio tamo, nisam znao šta da očekujem, tako da sam bio prilično uzbuđen, a sam grad je bilo nešto sasvim novo za mene, nisam očekivao da grad na jugu može da izgleda tako – kao neki vrlo interesantan konglomerat tradicionalnog i modernog. Očuvana kaldrma u glavnoj ulici, a s druge strane vrlo savremena zgrada Pošte… Vranje, grad izgorelog pozorišta, koje se sada već predugo renovira, a s druge strane je prazna zgrada nesuđenog pozorišta koja je preadaptirana u nekakvu pijacu. Južnjački i čaršijski melos i a sa druge strane nemačka rave žurka… No, generalni utisak o gradu jeste divan, ljudi s kojima smo dolazili u kontakt (organizatori, ljudi iz pozorišta, naši domaćini, trgovci) bili su veoma fini i gostoljubivi. Publika je sjajno reagovala na predstavu, grad odiše nekom drugačijom, neobično lepom energijom…“

Po meni je utisak zadovoljavajuć… nešto kao 3+ u ocenama. Vrnjsko pozorište je zaista brend, koji zajedno sa „Borinim pozorišnim danima“ moramo što više da promovišemo, da u njega ulažemo i budemo ponosni. Odrasli smo u njemu. Ja sam na toj sceni bio bar 20 puta… ko zna sve iz kojih razloga.

Ali, sem pozorišta tu je i sve što čini tu kombinaciju modernog i tradicionalnog kod nas. Sve od naše muzike preko našeg mentaliteta, jezika i navika. Trebalo bi da poradimo na higijeni, zaštiti kulturnog blaga (materijalnih i nematerijalnih spomenika kulture) i promociji. I trebalo bi da pronađemo ljude koji znaju da rade. Sve ostale preduslove imamo.

PS: Razmišljao sam da kao neko ko se školovao na univerzitetima u Češkoj i Nemačkoj napišem jedan tekst o „diplomcima“ iz Sremske Kamenice. Shvatio sam da bi tekst išao u nastavcima… Bar tri meseca.