Znam da će neko nakon čitanja ovog teksta reći da sam nekulturna i bezobrazna i kako nije lepo prisluškivati tuđe razgovore. Obično sam u „svom svetu“, naročito kada stvaram i tada postoji mogućnost da vas neću pozdraviti na ulici, moraćete bar pet puta da dozivate moje ime da bi se na šesti oglasila. Da, obično sam takva, međutim, pre nekoliko dana sam odlučila da uradim nešto što do tada nisam. Odlučila sam da prisluškujem vaše razgovore, da čujem kakve se diskusije vode na ulicama Vranja. Da, znam… nekulturna i bezobrazna.
Hodam ulicom Stefana Prvovenčanog.
„Država nam je katastrofa“, dovikuje čovek svom prijatelju od koga se upravo rastao. Šteta, sigurno je razgovor bio konstruktivan.
Nastavljam glavnom ulicom. Iz butika izlaze majka i ćerka.
„Istu takvu haljinu sam videla kod Kineza. Idemo tamo, jeftinija je. Uh, pa lepo sam ti rekla da sve možeš naći kod Kineza.“ Majka izgleda zadovoljno, a ćerka kao da bi joj istog momenta počupala kosu.
Pažnju mi privlače dve žene na suprotnoj strani. Prelazim ulicu i tu sam, iza njih.
„… ludnica, kažem ti. Kolona od preko sto metara i svi oni čekaju da kupe kartu za pozorište. Koliko su ljudi željni kulture. Nadam se da ćemo i u Vranju videti isti prizor kada završe novu pozorišnu zgradu.“
„Samo da je već jednom završe“, zaključuje druga.
Eh, nadam se da taj dan nije daleko.
Nastavljam dalje. Ulazim u poštu, kad tamo kolona do vrata. Pomeram se u stranu kako bih propustila čoveka, ali on zastaje tik kraj mene i obrati se prijatelju: „’Ajde, idemo.“
„Jesi li uzeo dečiji dodatak?“, pita ga ovaj.
„Jesam, ‘ajde, sad ću da častim. Idemo na po jednu ljutu, za početak.“
Šta!? Na po jednu ljutu i ode dečiji dodatak.
Izlazim iz pošte i odlazim u dragstor. Spazim dvojicu penzionera sa korpom u kojoj su hleb i kesa mleka. Mala penzija a sve skupo, standardna priča.
Ulazim u jedan butik, kad tamo zanimljivog li razgovora.
„Ma daj, draga, Aleksandar Vučić je rođeni glumac“, kaže žena sa šeširom dok posmatra haljinu.
„Da, dobro sam se zabavljala dok sam ga gledala u akciji, drami, komediji.“
„Ha ha ha… i znaš, on nikada ne mora da brine za svoju egzistenciju. Uvek može da ode u Holivud i verujem da bi nakon prvog filma dobio Oskara.“
Definitivno, smeškam se.
Vreme je za kafu. U kafiću, za stolom kraj mene, sede mlade devojke.
„Znači, ti si se dobro uglavila“, kaže jedna.
„Imala sam sreću, šta da ti kažem? U krevetu je katastrofa, ali ima lovu, to me teši. Stalno mi kupuje krpice, platio mi je zimovanje, doček Nove godine u Veneciju, ali sad želim neka dobra kolca, a onda palim iz Vranja.“
„Tražiće te. Okrenuće nebo i zemlju.“
„Neće. Zapretiću mu kako ću sve ispričati njegovoj ženi. Imam fotke, video snimke, pa nisam ja…“
Ma daaa! Ovo je previše.
Odlazim, a Vi prisluškujte dalje!?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.