FRAJER DO BOLA

Početkom novembra tekuće godine u medijima je osvanula vest da se poznati glumac vanserijskog talenta Žarko Laušević vraća u Srbiju, kako bi otpočeo snimanje filma Atoski vrtovi 2020. -Kolevka noćnih vukova na Kosovu, u režiji Stojana Stojčića. Žarko je, kada je imao 29 godina, igrao u prvom Stojčićevom filmu, i sada će, sa 52, biti fenomenalno videti ga.  Čuj “fenomenalno”?!? Bilo bi nestvarno!! Uostalom, ko  zna kako bi bilo!   Ova vest me je prilično uznemirila i u iščekivanju toga “kako bi bilo”, kao u dubokom slatkom snu kada snevate stvari koje istinski želite da vam se ostvare, samo par dana kasnije, “probudila” me je vest da se to ipak neće desiti. Ove dve paralelne vesti izazvale su pravu erupciju osećanja, a i tačno je godinu dana prošlo od objavljivanja njegove, neću reći knjige, već uzvišenog umetničkog ostvarenja, o čijoj književnoj vrednosti mogu samo da sanja bar polovina onih koji se nazivaju piscima. Od te kobne večeri leta 1993. godine pa do danas, nad nama neprekidno lebdi pitanje da li je Žarko Laušević ubica iz zločinačke potrebe ili iz nužde. Na promociji knjige “Godina prođe, dan nikad” Žarko se publici obratio rečima da je sloboda pravo drugih da kažu šta misle o njemu. Ja to svoje  nazovi ”pravo” upravo koristim, ali ne da bih dala odgovor na gore pomenuto pitanje, već samo da ukažem na gubitak mnogih… Gubitak za njega, za mlade ugašene živote i na kraju gubitak za nas, za našu kulturnu scenu jer je izgubila čoveka fascinirajućeg glumačkog talenta, nestvarno dobrog pisca, čudotvorca umetničkih slika… S obzirom da talenti uglavnom idu zajedno, ne treba ni da čude toliko njegovi  talenti. Da majka priroda nije štedela kada je u pitanju ovaj glumac, govori još jedna vrlo zanimljiva činjenica, a to je da su se ljudi koji su bili zaduženi za osmišljavanje naslovne strane korica njegovog književnog ostvarenja,  gde je evidentno da su se potrudili da sadržaj knjige bude u korelaciji sa glumčevim vizuelnim izgledom, pa se Žarko fotografisao u jeftinoj bluzi sa zapuštenim brkovima i bradom, neopranom i neočešljanom kosom, ne bi li i na ovaj (rekla bih suvišan) način prikazao tragičnost svoje sudbine. Ovaj nazovi pokušaj je bio potpuno neuspešan jer je Lauš i takav neodoljivo lep, šarmantan, seksepilan… Na kraju ostaje nada da će se stvaraoci probuditi a Žarko odsanjati svoj užasan san i vratiti nam se, na radost nebrojeno mnogo ljudi sa akcentom na pripadnice ženskog pola, jer je pored svih izuzetnih vrednosti i talenata koje poseduje, reći ću skroz onako “ženski”, kao u društvu najboljih drugarica, možda malo površno i lakomisleno…frajer do bola!