„ Da li ste dobro? Jeste li jeli danas nešto? Hoćete da prilegnete?“, upitala je medicinska sestra moju prijateljicu u lokalnoj bolnici u gradiću na severu Francuske, gde je nedavno sa suprigom bila na zimovanju. Ne, nije ona bila bolesna. Njenom suprugu je iznenada pozlilo pa su ih tamo odvezli.
Iako mu je posle infuzije bilo bolje, doktori nisu hteli da ga puste dok nisu utvrdili uzrok slabosti organizma. Četiri dana, koliko su trajale anelize, moja prijateljica je bila uz njega. U udobno nameštenoj bolničkoj sobi, obojenoj pastelnim bojama, sa besprekorno čistim kupatilom. Uvek je neka od sestara bila tu, čak i da mu namesti stalak za knjigu, da se ne bi mučio držeći je u ruci. O drugim zdravstvenim uslugama koje se podrazumevaju da i ne govorimo. Nakon dobijenih rezultata, počeo je da prima terapiju i otpušten je iz bolnice.
Vratili su se u Srbiji. Organizam nije najbolje reagovao na propisane antibiotike, pa mu je posle određenog vremena ponovo pozlilo. U Urgentnom centru je bila ogromna gužva. Nije bilo kolica, već su ga stavili na pokretni krevet. Radio je samo jedan lift, a dečko zadužen za „prevoz“ pacijenata imao je pune ruke posla. Morali su sami da se snalaze.
Ostao je u bolnici. Ne na odeljenju na kom je trebalo, „jer su kapaciteti bili puni“, već na onom na kojem je bilo mesta. „Sutra mu donesite pidžamu, peškir, sapun i toalet papir“, ljubazno je mojoj prijateljici rekla medicinska sestra, nakon što joj je ljubazno odbrusila „ne, mi nemamo tablete ovde“. A ona ju je samo pitala da li bi mogla da dobije brufen. Užasno ju je bolela glava.
Na rezultate koji su u Francuskoj bili gotovi za četiri dana, ovde još čekaju. A prošlo je samo dve nedelje…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.