Divljanje huligana i novo narušavanje već narušenih odnosa između Srbije i Hrvatske samo je vrh ledenog brega i problema koje Srbija ima najpre sa samom sobom, a potom i sa susedima.
Dobrosusedski odnosi, koji su bar deklarativno građeni proteklih godina, pre su podsećali na teške porođajne muke iz kojih se rađa kržljavo dete, nego na pravu i iskrenu želju čelnika dveju država da Srbiju i Hrvatsku uvedu u civilizovane odnose kakvi priliče 21. veku. No, uprkos tome, bar se nešto radilo. Usledilo je, međutim, ruiniranje i to opet sa vrha, baš otud odakle su pokrenute prethodne inicijative za pomirenje, a u uništavanju postignutog prednjačili su Vuk Jeremić i Jadranka Kosor.
Kako, onda, očekivati da se građani jedne i druge zemlje međusobno poštuju? Kako kod njih očekivati izostanak želje da jedni drugima porazbijaju glave čim se nađu u blizini?
Nisu takvi svi, da se razumemo. Reč je o manjini militantnih kretena, nesocijalizovanih parazita i ološa koji ne zaslužuju da se nazovu ljudima i koji društvu ne doprinose apsolutno ničim u svom bednom postojanju. Međutim, zanemarimo li njih i za trenutak oslušnemo glas i misli prosečnog građanina Srbije ili Hrvatske, stvari ne stoje mnogo bolje. Nije da smo spremni da se latimo štangle prilikom razjašnjavanja stavova sa susedima, ali nije ni da smo oduševljeni kad vidimo spojenu srpsko-hrvatsku zastavu. I to jeste poražavajuće, ali je mejnstrim. Kao što je mejnstrim u Srbiji ona struja koja ne bi da tuče pedere, ali ne bi ni da ih gleda na Paradi i smatra da su, eto, malo bolesni.
Tako preovladavajuća većina, ona koja čini jezgro izbornog tela, uglavnom misli da je za pomirenje rano. Otud masovne osude kada se Tadić izvini Hrvatskoj, otuda i masovni negativni komentari kada neko pokuša da nas, makar i zastavom spojenih grbova, ponovo utera u bilo koju vrstu zajedništva.
Ne slažem sa takvim stavom, ali ga potpuno razumem. Ovde je za potpuno prevazilaženje problema i pomirenje isuviše rano. Nažalost. U momentima kada dve države još nisu razrešile ni sva pitanja direktno vezana za minule ratne sukobe (problem raseljenih i nestalih, recimo), potpuno je iluzorno očekivati da će svi namah jedni drugima pasti u zagrljaj i doživeti akutnu amneziju u vezi sa proteklih 20 godina. Koliko nam je samo vekova trebalo da prevaziđemo loše odnose sa Turskom (gde smo, opet, otišli u drugu krajnost i upali u neku vrstu „Stokholmskog sindroma“ na nacionalnom nivou), bojim se da će nam biti potrebne bar decenije da Srbi i Hrvati jedni drugima i jedni prema drugima postanu cool.
Do tada, treba činiti što je više poteza dobre volje na obe strane i to prvenstveno na institucionalnom nivou. Jer, većina građana, uprkos svemu, i dalje na vlast gleda poput deteta na roditelje, što znači da se koliko-toliko ugleda na nju i usvaja njene stavove, makar i na intimnom nivou, ako ne na javnom. Pomirenje mora ići sa vrha jer odatle poruka ima najširi mogući opseg i najjači uticaj.
I čak i tada biće potrebno dosta vremena da bar počnemo jedni druge da uvažavamo i poštujemo kao susede. O „padanju na grudi“ ne treba ni da razmišljamo. Bar za sada.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.