Djinđić za jednokratnu upotrebu

Stevan Filipović (1981) je režiser. Sa samo dva filma pokazao je da je društveno odgovoran intelektualac nove generacije. Njegov debitantski film „Šejtanov ratnik“ je horor komedija o našoj stvarnosti. Drugi film „Šišanje“ je najgledaniji srpski film u 2010. godini. Filipović kaže da je „Šišanje“ njegov 6. oktobar koji se u Srbiji nikada nije dogodio. Ovaj 30-godišnjak sada namerava da snimi film o Zoranu Djinđiću. Kaže da je zapelo, nema para:

„Za mene ništa slično nije postojalo u političkom životu pre pojave Zorana Djinđića. Ta vrsta obrazovanja koja mu je dozvoljavala da političke odluke bazira na poznavanju istorijskih procesa, od početka pokušaja formiranja moderne Srbije, bila je fascinantna. Ona je potpuno superiorna u odnosu na ološ koji se ovde uglavnom bavi politikom… Posle njegovog ubistva sazreo sam politički jer sam shvatio da su statistički zanemarljivo male šanse da nam se kao društvu ponovi taj ’voz u budućnost’… Problem je što nema nikoga ko bi dao novac za snimanje tog filma. Demokratska stranka je izbrisala tragove Djinđićevih ideja, a njegovo ime služi joj samo za političko potkusurivanje. Djinđićeve ideje su uvek bile ’opasne’ za većinu ljudi u Srbiji… Na godišnjicu njegove smrti organizuju se izložbe i takmičenja u besedništvu, a Dobrica Ćosić sramno objašnjava kako je Djinđić u stvari bio nacionalista“.

Dakle, jako je bitno pitanje hoće li Filipović naći pare da snimi film o Djinđiću. Naravno da hoće, ali ne u Srbiji. Jer, ni tom političkom ološu (kako on kaže), ni zvaničnoj Srbiji, ni Demokratsko stranci (kakav je to apsurd)… danas nisu potrebni ni Zoran Djinđić, ni film o njemu.

Našoj političkoj eliti Zoran služi za jednokratnu upotrebu, za slikanje, parade, zakletve, za refrene u vatrenim govorima i političke biografije. Dakle, film o Zoranu, biće film je o njima.