Crvene linije dostojanstva

Eko Taxi Vranje

Veliko je to olakšanje, kad dobroćudni građanin ove zemlje danas – iscrpljen od tek minule i uplašen predstojećom ekonomskom krizom, nesiguran u to da li je više žrtva divlje balkanske tranzicije ili tajkunokratije, rastrgnut između logike i patriotizma – čuje iz usta, ni manje ni više nego Predsednika, gde je granica koju mu on, dakle predsednik, neće dozvoliti da prekorači i, ne daj bože, izgubi dostojanstvo.
Nije kod nas, doduše, nedostajalo crvenih linija ispod kojih se nije smelo ni pogledati, kamoli ih prekoračiti, a koje danas izgledaju visoke poput Šar planine. Po čemu je onda ibarska čvrsta kao pest i ima li uopšte velikih vrednosnih i stilskih razlika između najnovije „Ne damo Kosovo“ i antologijske „Srbija se saginjati neće“.
Sad kad je tu, sve je mnogo lakše. Zna se šta se može šta ne. Jasno je, na primer, da je statusno neutralni pečat samoproglašene carine takozvane republike Kosovo u, matematički gledano, prvom kvadrantu koordinatnog sistema srpskog dostojanstva. A sve što je „gore desno“ domaća administracija može da prizna, makar o tome, na primer, nije želela ni da razgovara pre, recimo, dva meseca. Danas pak, dostojansvene srske firme mogu dostojanstveno da se nadaju da će nepriznata administracija u Prištini otvoriti nepostojeće kosovske granice za njihovu robu pa da pokušaju da povrate pozicije na tamošnjem tržištu.
U Srbiju je, inače, svake godine, od prodaje robe i usluga, pristizalo oko 400 miliona međunarodno priznatih evra.
Može li se granica dostojanstva preći i na nekom drugom mestu, ili samo „na Ibru“. Zašto obilićki zanos za odbranu dostojanstva ponire pred, na primer, činjenicom da su najučestalije radničke plate manje od socijalne pomoći u nekoj od razvijenijih zemalja, dok penzije nisu ni u rangu džeparaca zapadnoevropskih školaraca.
Pomaže li građanima država da sačuvaju malo samopoštovanja pred izvitoperenim karakterima ovdašnjih gazda koje ih tretiraju kao imovinu, mlade žene teraju na imbecilne ugovore kojima ih obavezuju da ne zatrudne, dok su blanko ostvake, neplaćeni godišnji odmori, „plata na ruke“, rad na crno i svakodnevna iživljavanja uobičajeni folklor velepoštovanih srpskih domaćina.
Nije li granica pređena i time što nam politčke elite životne probleme građana doživljavaju kao drugorazredna politička pitanja i manje vredne nacionalne interese.
Kad se onda gubi dostojanstvo u Srbiji? Kad se dobije platni listić, kad se traži rođačka veza za pregled u bolnici, kad svakodnevni birokratski problemi ne mogu da se reše bez oblilatog mita. Nestaje li samopoštovanje građana pred mladim patriotama koji na ulicama slave ratne zločince, ili pred bogatim kriminalcima kojima sudovi, kao nekad crkva indulgencije, prodaju oprost nevešto zamaskiran elektronskim narukvicamama.
Ili se ispod crte dostojanstva prelazi samo kad se kaže: „Kosovo (ni)je Srbija“.





  • Ostavi komentar