Cecin dinar

Ne znam kako je kod vas u Vranju, ali u „prestonici“ se priča samo o sudijama. Malo Ceca, malo Partizan, malo Zvezda, malo Ustavni sud.

Ali, prvo o nama, o medijima. Odluka o tome kolika će Ražnatovićki biti razrezana kazna na kraju nije doneta, a mi smo već videli šta će da se desi i obuzela nas je malodušnost. Kao, napravili nagodbu kojom se ne zna ko je zadovoljniji: Tomo je Zorić sa toliko radosti govorio o postignutoj nagodbi da sam pomislio da je na tom sastanku palo i nešto više od protokolarnog rukovanja sa „strankama“. Vidim Zorića kako prvo šalje SMS-ove svim beogradskim redakcijama o postignutom dogovoru, a zatim seda u svoja kola, uključuje kasetofon i sa zvučnika kreće: „u minutu sto, sto, to Miki to“….

I, sad, pošto mi, mediji, sve znamo šta će da bude, šta će da se dogodi i znamo da je Tomu Zorića Ceca osvojila svojom elokventnošću dok je izgovarala svojim velikim napućenim ustima „priznajem, kriva sam za sve što me optužujete gospodine Zoriću“, to smo javili svima i gotovo. Država je u sranju, pravde nema, mi smo nemoćni, hajde da se bacimo na Ligu šampiona.

Ako postoje jači dokazi kojima bi Cecu osudili na očekivanu robiju (od dve do dvanaest godina) zašto mi ne prionemo da to pokažemo? Zašto ne pokažemo da je Ceca prvo Zoriću slomila srce pa je on „morao“ da pristane na nagodbu „od koje će imati koristi svi građani Srbije jer će to biti direktna uplata u budžet“ (i vi u Vranje da tražite „Cecin dinar“)?

Dok to ne uradimo sve izgleda kao malodušna kukumavka nesrećnika kojima je žao što oni ne mogu bar na sat da budu u maloj sobi bez klime sa Cecom, da je bar vide kako se preznojava dok joj se saopštavaju uslovi nagodbe.

Isto je i za fudbal: Partizan namestio sudije, sve je jasno, ‘oće da ukradu još jednu titulu, bla bla bla. Da li ima lopovluka u srpskom fudbalu? Koliko hoćete. Da li neko o tome želi otvoreneo da govori? Pa, ne želi niko? Pa šta onda želite? Da sada dajemo rame za plakanje onima koji ne mogu da kupe sudije, ili onima koji više nisu toliko moćni da sudije same znaju kako treba da sude? Da im pomognemo? U čemu?

I tu smo mi, mediji, pokazali koliko smo jadni. Čekamo na kazanu da nam se nešto baci u tanjir, umesto da pokažemo šta se to zapravo dešava. Takve na turskom zovu bilmezima. I, kada nas neko pita, pa što to ne radite, mi kažemo, pritisci, beda, nemoć. Zaista jadno.

Ali, da se ovo ne pretvori u preki sud za medije i njihovu jalovost, pogledajte šta radi srpski Ustavni sud. Oni su još gori. Ali, o tome, drugi put.