Sedim ja tako u Bostonu, u engleskom pabu koji štampa sopstvene higijenski ispravne šaljive novine da u njih zavija bezukusni „fiš end čips“. Ne putujem baš mnogo, pa mi je tolika lova oko mene čudna, ali je zabavno. Tri zgrade dalje je terasica sa koje je oduševljenim Amerima proglašena i pročitana Deklaracija o nezavisnosti od Britanije, a posle tačno dvesta godina je na nju izašla kraljica Elizabeta, onako, turistički. Revolucionar Ben Frenklin, rođen tri kuće od paba, onaj sa novčanice od sto dolara, koji je bio zanimljiv baja, čak imao i „svoju“ državu po imenu Frenklin i napisao: „Pivo je živi dokaz da nas bog voli i hoće da budemo srećni“, bi bio oduševljen – voleo je Englesku, iako se borio protiv nje.
Ali, An nema tih međunacionalnih problema. Iako je iz Londona, voli Ameriku. Dođe ipak u pab ponekad da čuje „engleski“ engleski i popije pivo. „Ej, pa bila sam ja u Beogradu“, kaže, zatim nehotice licem pokaže kakva joj je ta uspomena, pa se postidi. „Sećam se sivila (tačno), agresivnih ljudi, skoro stalno na ivici tuče (moj utisak takođe), fini ljudi sa kojima sam radila su bili kao u nekom skrivanju (moj slučaj, verovatno, iako nisam fini). Volim Beograđane, volela bih opet da odem, ali ne bih mogla da živim tamo“.
Često dođem u Vranje. Onda gledam kako lokalni kriminalac upucava nekog u sred bela dana, a lokalni političar mu izjavljuje ljubav i odlaže svadbu dok svedoci ne izgube pamćenje. Prolazim delom grada u kojem stotine muškaraca i žena ceo dan sede bez posla ispred nedovršenih kućeraka, bez tračka nade u očima. Pored mene, slobodan kao ptica i bogat kao krez prođe u džipu vladika koji je vadio k… na decu. Onog Dragomira Tomića ne viđam, ali znam da je tu.
U Beogradu mogu da radim za pristojne pare, da između 1,8 miliona duša nađem petsto istomišljenika bez obzira kakav čudak bio, da to što sam frik ne budu ničija posla osim moje rodbine i prijatelja, pošto me ne zna ceo grad i imam sto načina da ne znam za beogradski kriminal, politiku i ostala sranja, ništa lepša od vranjskih. Aerodrom mi je blizu ako se neko prevari pa mi plati da zbrišem malo u Boston.
U Beogradu, međutim, nemam priliku da sednem u deset ujutro u kafanu i preko mastike gledam kako za sto, jedan po jedan, sedaju ljudi koji nemaju tri kompjutera, tri telefona, tri posla, tri stotine suvišnih poznanika koje moraju da znaju zbog tri posla i nemaju tri miliona suvišnih informacija u glavi. Samo ono što ih stvarno zanima. Sednu i obraduju ti se zato što između njih i tebe nema svih tih sranja, nego su njihovo zadovoljstvo i interesovanje drugi ljudi. Kad ti se Vranjanac nasmeje, mnogo je veća šansa da se obradovao tebi, nego poslovnoj prilici koju mu nosiš. Nije bitno da li je to zbog toga što u Vranju poslovne prilike baš i ne rađaju ovih decenija, ili što su prosto ljudi takvi.
Volim Vranjance (veoma), volim da odem tamo, ali ne bih mogao da, neprestano i iz bliza, gledam šta im se radi. Povremene doze su više nego dovoljne.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.