Biti novinar

Eko Taxi Vranje

I pre nego što sam upisala Fakultet političkih nauka, novinarsko-komunikološki smer, znala sam zašto želim da se bavim ovim poslom. Prva asocijaca na novinara, još u osnovnoj školi, bila je – nema radno vreme, ne mora da bude kancelarijski službenik kojeg poput Pantića uTesnoj koži upisuju kad dolazi i odlazi sa posla. Dakle, ima slobodu da radi kad, gde i kako misli da treba. I još važnije – radi u cilju opšteg dobra. (i mira u svetu!). Kreira stvarnost, utiče na donosioce odluka… I parče zemlje na kojem bitiše čini, barem delom, boljim mestom za život. Ipak, vremenom su te “iluzije” pale u vodu. Upisuju nas, ko “ljubazne šalterske službenike” kad smo i dal’ smo tu. Honorarce tretiraju kao večite perspektivne novinare, koji vazda treba da se dokazuju. Stalno zaposleni – kako se ko snašao (u odnosu na poslodavca, urednika i sl.).
Profesija ”novinar” ove godine se našla na 5. mestu, među 10. najgorih zanimanja u svetu. Ispred nas su drvoseče, zatim proizvođači mleka, vojnici i radnici na naftnim platformama. Ali, zato smo ispred kelnera, perača sudova i mesara!
Bez ikakve namere da omalovažavam bilo koji od ovih poslova, pitam se, kako je nekad cenjena profesija danas toliko degradirana? I ne pokazuje to samo ova lista, već i mišljenje “običnih” ljudi. Novinar, jednako paparaco, šnjuvara, drukara… Kamo rizici, činjenica da nas svake godine, u sve većem broju ubijaju? Kamo težina koju nosi javno izgovorena reč? Kroz gorčinu koja se provlači uz neprivlačnu sliku “biti novinar danas”, pitam se, šta je misao vodilja mladim kolegama koji požele da se bave ovom profesijom? Ideali? Od njih se ne živi, ali bez njih nema smisla živeti. Dakle, budite spremni da ćete biti trn u oku neostvarenim karijeristima (kažu da je po količini sujete novinarstvo uz profesiju glumca i pevača – vodeće), da ćete biti plaćeni ispod svakog nivoa, i da ćete biti izloženi svim vrstama udaraca – što spolja, što iznutra. Pa ko voli, nek izvoli. Ja niti želim, niti umem da budem nešto drugo. Ali se sa nekim stvarima nikada neću pomiriti. Sa predrasudama posebno. Pa makar to bila borba protiv vetrenjača. Nisu sve plavuše glupe, niti su ružne žene, po difoltu, pametne. Niti su muškarci jači pol, npr.
A biti novinar danas, znači, bar donekle ostati svoj. Beskompromisan, u meri u kojoj je to moguće. Slediti sebe, i po neki svetao novinarski primer. A ima ih. Samo treba otvoriti oči. I biti vazda optimista, inače…





  • Ostavi komentar