Bioskop

I šta kažete – nemate bioskop?

Pa jeste, problem je to. Evo moj slučaj. Ja imam sto bioskopa. Dobro, ’ajde, da nemam decu ne bi otiš’o ni u jedan. Nikad. Nemam vremena. Ali za šta služe deca nego da, kao, njima kupuješ stripove i kompjuterske igrice? A onda i da odeš do bioskopa i da se „smaraš“ crtanim filmovima.

Odemo u bioskop, klinci vide da ima obična projekcija, pa onda „3D“, i na kraju „6D“. Šta je to? Nisu tri, nego šest dimenzija. Kad mi se inteligencija i tračci nestalog znanja iz matematike oporave od uvrede, pitam: „Izvinite molim vas, a šta je to“? Kaže dečko, kratko ošišan, malo mu je cimanje da prosvećuje starce na umoru (bio je blizu smrti, uopšte ne zna koliko blizu), al’ ’ajde: „To je kao 3D, samo ima još neke efekte“.

Moja deca skaču metar u vis kao buve, petnaest do osamnaest u sekundi, kao M52: „Ajde to! Ajde to! Ajde to!“ Karte? Jedva se sećam cene, šok je bio razoran, ali nekako sam iskopao potisnuti broj 570 dindži po komadu, jbt, triputavampopetstosedamdesetjednakohiljadusedamstodeset blikskih rođaka obradim lopovskih. Okrećem se okolo i duboko, intenzivno mislim nešto loše o Petru Matiću (njegov tržni centar, mora da mu plaćaju neki harač, tajkuni su krivi za sve).

Kupimo karte, tu izbegnem potoke suza i „koker-španijel“ tužne poglede potomstva, znaju da smo se pružili, kokice ni ne pominju. Ajde, bre, kad je beg bio cicija, daj jednu kofu kokica, onu najveću. Tužno je to, vičem kofu kokica, znam da su jeftine kako god, daj da deci skinem krivicu s vrata. „Trista dinara, molim“. Nisam dobro čuo. Šaka kukuruza. Tri kapljice ulja. Oko tri grama soli. „Koliko, molim“? „Trista“. Ćutanje tokom plaćanja me koštalo tri metra života, a osmeh deci godinu. Za to skraćenje sam mogao da pojedem stado jagnjetine i popijem arteški bunar vina. Na isto bi izašlo. Dve hiljade deset dindži.

Ali dobro, ajde da gledamo film.

„Naočare, gospodine“, kaže mala uposlenica-presretačica. To su ove za „3D“, pardon, „6D“. Uzmem, zahvalim, ali ne pušta žena, stegla, vuče nazad. „Sto dvadeset dinara, gospodine“. „Kako sad, platio sam kartu“. „Nema to veze, sto dvadeset dinara su naočare“. Nisam više bio fini. Zapravo jesam, samo sam digao glas, rekao da neću naočare. „Biće vam sve mutno bez njih“. „Pa zašto ih onda posebno naplaćujete“? Ne zna ona, samo tu radi. Tri puta sto dvadeset, gledam decu, nabrana mala čela, obrvice im podrhtavaju. Dve hiljade trista sedamdeset.

Kad sam konačno seo da gledam film, morao sam da radim vežbe disanja da se vratim u stanje u kojem niko oko mene nije u ozbiljnoj opasnosti. Stavim ih deci na glave (ista veličina za sve, nema veze, jedno dete mi glavato, drugo u pubertetu), stavim svoje… Sve mutno! Pogrešna projekcija? Pogrešan film? Pogrešna sala?

Neeeeee… Tako su bile masne, da sam magičnom krpicom za svoje obične naočare petnaest minuta brisao čarobne optičke naprave (nije važno, reklame pred film traju i duže) i besno bacio krpicu u mrak, jer je posle toga bila samo za đubre.

„6D“? Sedišta se ne tresu i ne okreću. Ništa ne duva. Ništa ne miriše. Svet, naravno, ima tri dimenzije. „Tata, pa isto je kao „3D“, potpuno“, kaže mi dete, čak sa nekim prekorom u glasu. „Zamisli da nemaš ruke. Zamisli da nemaš ruke“, ponavljao sam u sebi.

Jako dobar film. Ako sam se uneo u radnju, smejao, bio tužan (jeste, obično pustim suzu na crtani, dok me deca gledaju kao mentalno nedonošče, sreća sad sam imao naočare veličine manje kacige pa nisu videli) pored svega ovoga, onda je jako dobar film.

Radostan, šutuckam decu u zadnjice izlazeći, cerekamo se, vidim moju krpicu za naočare zalepljenu za zid, pa se čak nasmejem, kad eto uposlenice-presretača: „Naočare molim“. „Šta naočare“? „Pa, vratite naočare“. „Platio sam naočare“. „Platili ste samo iznajmljivanje“. „A zašto, da ih lepo prebrišete“? „Pa da, to je za uslugu“. „A što za „6D“ ne rade ova sedišta“? „Ne znam ja gospodine…“ „Da, da, vi samo ovde radite“.

I šta kažete, treba vam bioskop? Jeste sigurni?