Bauljanje po mentalnoj kaljuzi

Zlurado prebrojavanje posetilaca projekcija filma Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“ u beogradskim bioskopima, koje su na radost svojih čitalaca obavili pripadnici prestoničkog žutog žurnalističkog eskadrona – Kurir, Alo, Scandal i slična štampana novinska hartija – pokazalo je ne samo, i iznova, koliko je propalo novinarstvo u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, nego je i pružilo još jedan nedvosmislen dokaz o tome koliko se palanačka svest razlila po Srbiji; toliko da je ona, Srbija, preko usana potonula u provincijalni doživljaj sveta.
Umesto da se ovdašnja javnost odnosi prema debitantskom režiserskom ostvarenju poznate holivudske glumice kao (manje ili više uspelom) umetničkom delu i da na tom nivou analizira njegove vrline i mane, što bi pokazalo da je sazrelo, odraslo i izašlo iz faze bolnog suočavanja sa užasima koji su u njeno ime počinjeni pre dvadesetak godina, pretežni deo ovdašnjeg javnog mišljenja aplaudira „patriotizmu“ Beograđanima koji su neobjavljenim bojkotom ovog, je l’ da, antisrpskog filma, odbranili čast Srbalja i Srbije, potpuno u skladu sa sugestijama navedenih etalona profesionalnog novinarstva, koje je ono, javno mišljenje, prihvatilo zdravo za gotovo. Time je čitava javna polemika o ovom filmu sa umetničkog, gde mu je mesto, izmeštena na teren dnevno-političkog, na kome, poznato je, u Srbiji nema ničeg objektivnog. Još malo pa će svaki Pravi Srbin „ratnu“ pobedu nad Anđelinom Džoli slaviti ravno pobedi srpske vojske na Kajmakčalanu, još malo pa će se u Knez Mihajlovoj prodavati bedževi „Anđelina? Ne , hvala!“.
Tako, dakle, neki amorfni oni, opet nisu propustili priliku da nas pošteno izblamiraju u svetskim razmerama, u krugovima koji prate i analiziraju bolesti našeg društva, petparački prostim odnosom prema filmu „koji nisu gledali, ali se s njim ne slažu“; baš kao što nas je ona navijačka bagra osramotila onomad u Đenovi, baš kao što nas je opet neko moćan predstavio u regionalnim razmerama kao tupsone povodom onog tragikomičnog „slučaja Ugrčić“, kao što će nas ponovo učiniti smešnim Dačić ako u Brisel stvarno odvede trubače… Srećom, pa ni svi ovde ne spadaju u te sve…
A i šta bi onda hteli, imajući u vidu činjenicu da nas ostatak sveta stvarno doživljava onakvim kakvim ovi naši žele da nas predstave? Da Džolijeva režira izbalansiran film u kome će da prikaže da su sve strane činile zločine u ratu u kome Srbija nije učestvovala? Da li bi onda ovdašnji mučeni mačo mužjaci, čiji je krunski argument kritike filma „da je toliko mršava da je ne bi ni jeb’o“, shvatili da konačno treba da prihvate činjenicu da su mnogi muškarci u uniformi Vojske Republike Srpske tokom rata u BiH stvarno silovali nebrojeno mnogo žena koje su sticajem okolnosti, što im nije smetalo, druge vere? Da li je Džolijeva baš to htela da poruči, da kao iskrena humanistkinja, a ne kao promoterka američkog stejtdipartmentovskog i pentagonskog intervencionizma, osudi ratne strahote prikazivanjem silovanja kao morbidnog ratnog plena pobednika i zastrašujućeg poniženja za silovane, a da je kao scenu za tu osudu odabrala tužnu balkansku klanicu? Kao da Holivud već nije snimio stotine prointervencionističkih, ali isto tako i antiratnih igranih filmova, i kao da Džolijeva mari šta pričaju Hilari Klinton i Leon Paneta. Zato je i bezveze da se pravda Pravim Srbima, kada je oni ionako neće shvatiti.
I na kraju, u kojem je to filmu neki rat prikazan ravnopravno, umetnost bi to tako predstavila da takvi ratovi postoje. Da li su indijanci kao žrtve isto krivi kao i kauboji kao svirepi osvajači, da li je iko normalan rekao da i nacisti imaju ljudsko lice i da ne treba da budu prikazani baš kao zločinci, nego, eto, tako, kao nestašni derani, zašto nam je drag Mahatma, a odvratni britanski guverneri, zašto nas u sukobu islamskih fundamentalista i marinaca žalosti smrt nedužnog dečaka u Kabulu?
Dok društvo u Srbiji ne bude prihvatilo, postepeno, prvo pretežno, pa natpolovično, pa onda gotovo stoprocentno da je rat u bivšoj Jugoslaviji osmislio zvanični Beograd i dok ne budemo bili sposobni da se jasno i bez ostatka suočimo s tom činjenicom, gubićemo energiju u novim besmislenim sukobima, bauljaćemo po mentalnoj i moralnoj kaljuzi i odlagati taj mukotrpni ali neizbežni proces pomirenja sa susednim narodima; što znači i isceljenje sopstvene duše.