Baražiranje zla

Koji je to đavo u tom fudbalu pa jedno obično naganjanje lopte sa ciljem da se proturi kroz mrežu, ne više ni na što efektniji način, niti na što češći, pretvara zeleni travnjak u bojno polje. I kamo sreće da se sve zaustavi na travnjaku, nego se atmosfera preseli u komšiluk, u cele gradove, države, a gle našeg apsurda to nekad izađe i izvan tih okvira.
Ostalo je još jako malo do konačne odluke o preostalim učesnicima Evropskog prvenstva, na kojem manje srećom, a više neznanjem reprezentacija Srbije neće gubiti vreme. Čast prostora bivše nam države brani „izabrana vrsta“ Hrvatske, u narodu sa one strane Dunava poznatiji kao „vatreni“, a tu su i „zmajevi“, valjda po onom „Zmaju od Bosne“. Papetovi puleni, kako mediji vole tepati svojim ljubimcima (Safetu Sušiću i reprezentativcima), igraće ponovo baraž sa Portugalom. Skupocene noge Ronalda trčkaraće Bilinim poljem u Zenici, a „braća po Hristu“, ukrstiće svoja koplja sa „otomanima“ u još jednom pokušaju da se odbrani evropska civilizacija od najezde Turaka.
Ukrstile se tu i dve utakmice možda i više no što bi se ukrstile da „zmajevi“ i „vatreni“ sunu vatru jedni na druge u međusobnom okršaju. I tu dolazimo na onu zamišljenu livadicu zvanu apsurd.
U sjajnoj knjizi „Fudbalom protiv neprijatelja“ Simon Kuper je opisao nekoliko najznačajnijih fudbalskih „neprijateljstava“ koja iza sebe imaju uglavnom političku ili versku pozadinu. Kao jedan od najžešćih sukoba naveo je utakmice između Celtica i Glasgow Rangersa. Gradski derbi kojeg neretko prate sukobi „navijača“, sukobi katolika i protestanata, siromašnih i bogatih.
Na njegovu sreću sukobe među navijačima i klubovima prestao je da prati 1995. godine, dakle baš u godini kad je u Bosni i Hercegovini zapečaćen mir Dejtonskim sporazumom. Da se kojim slučajem našao na tom području nakon te mitske godine, bila bi mu potrebna još jedna knjiga jer su pokretanje fudbalske/nogometne lige BiH pratili brojni sukobi.
Spomenimo samo neke „derbije“ koji su se crveneli od stida, ali na žalost i od krvi. Susreti Veleža, nekad kluba sa respektabilnim imenima i rezultatima, a danas često i drugoligaša u zemlji Bosni i Hercegovini, i Zrinjskog, takođe mostarskog kluba, ali sa predznakom HR najbolji su promer. Svaka utakmica u Mostaru između ova dva kluba zapravo znači opsadno stanje u gradu. Nedavno su na kup utakmici navijači Zrinjskog upali u teren jureći fudbaler Veleža svuda po terenu, a pomagali su mu čak i pojedini igrači.
Setićemo se da je u Širokom Brijegu stradao navijač Sarajeva, u sukobu dve navijačke grupe, a apsurd je još veći jer je postradali bio navijač Sarajeva, ali po nacionalnosti Hrvat.
Treba li reći da je počinitelj sreću pronašao u Hrvatskoj gde ga štiti zakon jer ima hrvatsko državljanstvo. Nama će možda mnogo bliže i poznatije biti priče o ubistvu Brisa Tatona, čiji nalogodavci se danas po nekim saznanjima takođe nalaze u Hrvatskoj.
I čemu sad sva ova priča?
Držaćemo se Mostara, mada se slično može primeniti i u Novom Pazaru, u Banjaluci…samo prilagodite zastave.
U tom gradiću na Neretvi dve strane su se sukobljavale ne samo kad se sa jedne strane nađe Velež a sa druge Zrinjski, no i kad Hrvatska igra sa Brazilom, a gde neće sa Turskom. Prilokom poslednjeg susreta ovih reprezentacija grad je bio u plamenu. Jedna strana je slavila pobedu Turske, a druga tugovala zbog poraza Hrvatske.
Na žalost, veće su strepnje od te utakmice nego od one u Zenici i kasnije u Portugalu. Danas je to možda izraženije nego ikad.
Pre svega koji mesec na utakmici u Banjaluci između Borca i Želje domaći navijači su sa nekoliko baklji i kamenica uleteli u teren kako bi se obračunali sa gostima. Desetak dana nakon toga Hajduk je trebalo da gostuje na Grbavici, i to u prijateljskoj utakmici. Do susreta nije ni došlo jer su se navijači Hajduka, pre svega oni sa područja BiH, jer su Splićani mahom zaustavljani na granici i dalje tokom puta, sukobili sa „manijacima“, navijačima Želje. Sreća pa ni u jednom od tih sukoba nije bilo mrtvih, a nije da nije bilo blizu.
Ove poslednje, sve učestalije sukobe moramo da stavimo u kontekst onoga što se dešavalo na Maksimiru 13. maja 1990. godine. Tog dana pušteno je čudovište koje se danas ne može kontrolisati. Na našu veliku žalost kamo sreće da je problem nemogućnost kontrole, no je problem i nepostojanje želje, pa čak i podsticanje na sukobljavanje, a u takvoj atmosferi očekuju se baraž ogledi.
Stadioni su uvek bili refleksija stanja u društvu. Problem je što to ne ostaje samo u tribinskim okvirima nego se širi i izvan. Zapravo, odatle je i došlo, a ko je bez greha neka baci kamen prvi.