Čitam vrlo zanimljiv roman i stižem do pasusa u kome se opisuje život ljudi pod vanzemaljaca. Niko u knjizi ne zabušava, svi rade nešto i to za Dž. Npr. profesor ušeta u prodavnicu, uzme sve što mu je potrebno, ništa ne plati (novac ne postoji), a onda vraća zajednici tako što provodi dane na fakultetu i deli svoje znanje drugima. Svi vredni i radni, žive sa osmehom, bez nasilja.
Ah, idealno zar ne? I, kao što to obično biva, sve to idealno postoji samo na filmu i u romanu, a mi živimo u stvarnom svetu, nimalo idealnom i svakog dana se iznova suočavamo sa surovom realnošću.
Odem tako u policiju da predam zahtev za izdavanje nove lične karte. Gužva, ogroman red. Čekam. Sporo ide, ali ne gubim strpljenje. Sa mnom je moja drugarica. Čekamo zajedno i taman stižem na red, kad ono – PAUZA! Pa, dobro, šta je tu je, razmišljam. Pauza traje pola sata, završiću i stići na vreme na posao. Prolazi tih pola sata, dotične radnice nema i ja polako gubim strpljenje. Posle sat vremena pauze demonstrativno napuštam zgradu. Idem niz glavnu ulicu, kad me drugarica iznenada ćušnu: „Obrati pažnju, dve žene izlaze iz butika. E, kod njih se predaju zahtevi“, kaže. „Auuu… znači dok masa ljudi čeka na njih, one obilaze butike“, sikćem od besa, prilazim im i momentalno raspaljujem paljbu. Ne sećam se ni šta sam sve rekla, al’ nisam mogla da se zaustavim.
E, sad, pošto „moja mašta može svašta“, zamišljam kako bi izgledao život Vranjanaca kada bi nas zaposela neka vanzemaljska rasa. U tom slučaju, ne bih čekala dva sata da predam zahtev za izdavanje lične karte, jer dotične gospođe ne bi obilazile butike za vreme radnog vremena.
Sigurna sam da ne bi bilo: „Ćerko, a kude on radi? Koj mu je tatko? A majka? Koji kola vozi?“, ili pak: „Lele ćerko, kude ga nađe tog golču, onaj ima kuću na tri sprata i vozi mercedes?!“ (nije bitno što ne zna da sastavi jednu prostoproširenu rečenicu).
Ne bi bilo zapošljavanja preko veze, kreveta i kupovine radnih mesta. Devojke bi bile samosvesne, ne bi gubile moral u želji za dobrim krpicama. Političari ne bi toliko obećavali i lagali samo da bi se dokopali vlasti; u stvari, kad malo bolje razmislim, u tom slučaju ne bismo imali političare, zar ne?
Doktori se ne bi drsko i bahato ponašali i bez imalo stida tražili od pacijenata novac, a večno nezadovoljni prosvetari štrajkovali uoči školske godine.
Sve u svemu, u tom svetu ne bi bilo korupcije, kriminala, uslovljavanja, dugometražnih redova, ispijanja kafa u radno vreme i obilaska butika.
Iskreno, ja bih sve te „vredne ljude koji padaju s nogu od posla“, poslala na oranicu od jutra do mraka, i tek kada osete šta zapravo znači rad i kada dobiju žuljeve od motike, znaće da stvarno cene i poštuju svoje radno mesto.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.