Šta zna dete gde je otadžbina

Kad su tamo negde 1991. godine prve bombe počele da padaju po Vukovaru retko ko je slutio da će se one još jačom žestinom vratiti u Beograd i Srbiju osam godina posle. Ali, desilo se i to. Desilo se da je po prvi puta nakon Drugog svetskog rata jedna evropska država bila bombardovana. Ovogodišnje obeležavanja 24. marta najbolje je zaboraviti.

Krenimo od prvog čoveka – Borisa Tadića koji je u Aleksincu održao inspirativan govor rekavši: „Taj rat je bio zločin protiv naše zemlje i našeg naroda“. Niko ga nije podsetio, ili je to samo prevideo, da do „rata“ nije došlo slučajno, da su tome prethodili silni zločini na Kosovu, kao konačni obračun Beograda sa Prištinom. Zaboravio je predsednik i da su godinama unazad, baš tu blizu Beograda, pronalaženi leševi iz „južne srpske pokrajine“, ali i da su bombe padale i ubijale pripadnike nenašeg naroda.

Šta spomenik treba da pamti?

Tadićeve reči će se utopiti u baruštinu već izrečenog ali jedna stvar će ostati. Baš taj dan, na godišnjicu pada prve bombe na Beograd nakon 55 godina, na Savskom trgu, preko puta Železničke stanice otvoren je „Spomenik žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine“.

Samo otvaranje spomenika predstavljalo je jednu tužnu i sramotnu sliku Srbije koja je nastavila bauljati Miloševićevim stopama. Ali valja nam krenuti redom.

Dan pre nego je najavljeno podizanje spomenika ispred Starog dvora, odnosno ispred Skupštine Grada Beograda protestvovalo se protiv tog spomenika, i to su protestvovale „Žene u crnom“, iste one koje su i tokom mračnih 90-ih dizale svoj glas protiv rata. O spomeniku, aktivistkinja „Žena u crnom“ Staša Zajović kaže:

„Nekadašnji režim je u naše ime i našim novcem proizvodio ratove i smrt, a danas kao i tada, kažemo da to odbijamo – da ne mogu da podižu spomenike „braniocima otadžbine“ našim novcem. Nikada se nećemo složiti s tim da se ne postave određena pitanja: ko su žrtve kojima podižu spomenik, da li su to oni koji su ubijali Vukovar, gađali snajperima Sarajevo, mučili ljude u Srebrenici..? Da li spomenik podižu mladićima koji su dezertirali, njih pola miliona iz Srbije, kojima se mi klanjamo i zahtevamo njima podizanje spomenika. Koja je to otadžbina? Gde se brani ta otadžbina? U Srebrenici? U Vukovaru? Nama su u obrazloženju rekli da je nemoguće podići spomenik žrtvama Srebernice jer se to dogodilo na sasvim drugom mestu. Oni su nam rekli da Srbija nije u ratu. Prema tome oni su dužni da nam odgovore na mnoga pitanja. Oni na brzu ruku, bez konsultacija javnosti, podižu spomenik. Mi ga zovemo monstrum, nakaza, uvreda, poniženje i taj spomenik je kontinuitet politike Slobodana Miloševića, takozvani „blender“, kako to zovu Žene Srebrenice: red žrtava, red zločinaca i onda pomireni.“

Dan posle

Plato na Savskom trgu odavao je tužnu sliku. Prilikom pokušaja prinošenja venaca gradonačelnik Beograda Dragan Đilas sprečen je u svojoj nameri. Sprečen je jer su roditelji nezadovoljni izgledom spomenika, jer na njemu nisu ispisana imena njihove dece, jer spomenik nema krst…

Dešavanje na Savskom trgu druga je strana medalje podizanja spomenika „svim žrtvama i braniocima otadžbine“. Dok su „Žene u crnom“ protestvovale protiv trpanja u isti koš svih žrtava, jer žrtvom se smatra i onaj koji je sa puškom u ruci jurišao po tuđem ognjištu, ovaj protest pokazao je da država Srbija, ne samo što ne želi da preuzme odgovornost za stradanja tokom tih osam godina, nego se baš nešto ne osvrće i na roditelje onih koje je poslala da ratuju po Hrvatskoj, po BiH, po Kosovu.

Nisu roditelji samo nezadovoljni izgledom spomenika. Nezadovoljni su jer neki od njih i dalje ne znaju sudbinu svoje dece, nezadovoljni su jer se država prema njima ponaša kao prema neželjenom elementu koji ih podseća da je nekad, ne tako davno, ista ta država mobilizirala istu tu decu i slala ih izvan granica „otadžbine“ da za „otadžbinu“ ginu.

U tom smislu spomenik koji je otkriven „svim žrtvama i braniocima otadžbine“ može biti i korak napred, mada približnije će biti da je autogol, jer je posredno priznato da se otadžbina nije branila samo u Srbiji gde se nije ratovalo do 1999. godine. A i to što se ratovalo, teško da bi se moglo smatrati ratom u punom smislu. Više je izgledalo kao igranje „viktorije“ a u toj igri bilo je bitno primiti što manje pogodaka, mada se i tu poneki namerno propustio (slučaj bombardovanja RTS-a kad su žrtvovani radnici).

Tu se sad dotičemo još jednog problema vezanog za ta dva i po meseca akcije „Milosrdni anđeo“, kako je predstavljeno prosipanje bombi po SRJ. Na naše pitanje koliko su podizanje spomenika i obeležavanja godišnjice početka bombardovanja zloupotrebljeni Staša Zajović kaže:

„Vlasti Srbije zloupotrebljavaju veliku patnju i nesreću civilnog stanovništva tokom bombardovanja Srbije i Kosova. Mi ni 13 godina nakon vojne intervencije ne znamo koliko je žrtava bilo. Koliko je žrtava kasetne municije bilo u Srbiji? Zašto je Srbija jedina zemlja na prostoru bivše Jugoslavije i u Evropi koja nije potpisala Konvenciju o zabrani kasetne municije? Zašto Srbija proizvodi oružje koje je ubijalo njeno stanovništvio tokom vojne intervencije? Zašto se vlast priseti žrtava vojne intervencije samo kada njoj odgovara? Zašto je Srbija žrtvovala mnoštvo civila tokom vojne intervencije i zašto nemamo poimeničan popis žrtava koje su stradala u vojnoj intervenciji? Mi kao mirovne aktivistkinje apsolutno smo protiv bilo kakve vojne intervencije jer znamo i da je prva žrtva u ratu u Bosni i Hercegovini bila civilna žrtva, znamo da je tako bilo i u Hrvatskoj, kao i na svim tačkama planete i sve te patnje su nam podjednako važne“.

Ko su stvarne žrtve „zločina protiv naše zemlje i našeg naroda“?

Veliki korak na Stašino pitanje dali su u Fondu za humanitarno pravo. U objavljenom izveštaju pod nazivom „Ljudski gubici tokom NATO bombardovanja SRJ“ stoji da je u toku međunarodnog oružanog sukoba na Kosovu ubijeno, stradalo ili prisilno nestalo 9.401 osoba, od kojih je 758 stradalo od dejstva NATO.

Ističu da su najviše stradali Albanci. Od ukupnog broja stradalih i nestalih, 6.511 su albanski civili. Među njima, 220 je stradalo od NATO bombi.

Više od 6.200 albanskih civila ubijeno je ili prisilno nestalo u kampanji nasilja i terora koju su sprovele snage VJ/MUP-a Republike Srbije. Među žrtvama je 400 dece mlađe od 16 godina.

Na Kosovu je, u vreme međunarodnog sukoba, u periodu od 24.03. do 10.06.1999. godine ubijeno 189 Srba i drugih nealbanaca, civila. Među njima je 26 dece mlađe od 16 godina. Ukupno 46 Srba i drugih nealbanaca ubijeno je u napadima NATO snaga, dok je za smrt ili nestanak 143 Srba i drugih nealbanaca odgovorna OVK.

Na osnovu dosadašnjeg istraživanja, FHP je ustanovio da je u periodu od 24.03. do 10.06.1999. godine, u Srbiji, od dejstva NATO stradalo 187 civila, čija su imena i okolnosti pod kojima su stradali poznati FHP-u. Među njima je 11 dece mlađe od 16 godina. Najviše civila, njih 28, ubijeno je 12.04.1999. godine, kada je NATO gađao putnički voz u Grdeličkoj klisuri. Prilikom bombardovanja zgrade Radio Televizije Srbije u Beogradu, 23.04.1999, stradalo je 16 ljudi.

U kampanji NATO snaga protiv snaga VJ/MUP Srbije stradalo je 269 pripadnika VJ i MUP Srbije. Od toga, 174 ih je stradalo na Kosovu, 93 u Srbiji a dvojica u Crnoj Gori. Najveći broj vojnika i policajaca, njih 12, stradao je 3.05.1999. na Savinim Vodama (opština Peć/Pejë). U istom periodu, na Kosovu, u borbama sa OVK, stradalo je 346 vojnika i 142 policajca.

U napadima NATO avijacije poginulo je 27 pripadnika OVK, od kojih je 15 poginulo 19. i 21.05.1999. godine, kada je NATO bombardovao KPZ Dubravu/Dubravë, na Kosovu. U istom periodu, 1.125 pripadnika OVK je stradalo u borbi sa pripadnicima srpskih snaga.

Prema dosadašnjem istraživanju FHP-a, uključujući i poređenje podataka iz više relevantnih izvora kao što su liste udruženja žrtava i vladini izveštaji, nakon povlačenja VJ/MUP Republike Srbije, na Kosovu je, u periodu od 11.06.1999. do 31.12.2000. godine, ubijeno ili nestalo u vezi sa oružanim sukobom 1.108 osoba: 752 Srba, 210 Roma, Crnogoraca, Bošnjaka, Goranaca i 146 Albanaca, od kojih se za 45 pouzdano zna da su ubijeni kao saradnici srpskih vlasti.

„Taj rat je bio zločin protiv naše zemlje i našeg naroda“, rekao je predsednik Tadić u Aleksincu, a društvo mu je pravio Ljubiša Diković, novi načelnik Generalštaba Vojske Srbije kojeg je FHP na osnovu podataka koje imaju optužio da je učestvovao u ratnim zločinima nad albanskim civilima u ratu na Kosovu, gde je bio komandant 37. brigade motorizovane pešadije Vojske Jugoslavije.