Šećer kao droga

U svakoj vrsti hrane koju nije doticala ljudska ruka sastojci stoje u međusobno skladnom odnosu. To je prvenstveno značajno za varenje, pošto je prilikom razmene materija jedan element neophodno potreban drugome. Zato jedan od prirodnih zakona traži da hranu trošimo nerafinisanu (neprerađenu), neumanjenih vrednosti zbog zagrevanja i rafinacije. Ovaj prirodni zakon se, na posebno drastičan način, gazi u procesu proizvodnje belog šećera. Posle procesa rafinacije beli šećer se sastoji gotovo samo od ugljenika. Takav proizvod lišen je onih 20 do 30 elemenata od kojih se sastoje šećerna trska ili šećerna repa. Prilikom procesa razmene materija telo mora delimično da ih daje od sebe i na taj način izgubi. Čim šećer dospe u krvotok, on u njemu počinje da stvara haos. Budući da u crevima ne ostaje dugo, nego brzo prelazi u krv, u tom trenutku sadržaj šećera u krvi abnormalno visoko skače, što stvara nerealan utisak prisustva energije, pa se umor povlači. Bilo bi zaista divno kada bi na tome ostalo, ali već prema količini šećera, ubrzo nastupa povratni udarac. Nastupaju utoliko veći umor i malaksalost, pa čak i vrtoglavica u slučaju prevelike doze šećera. U slučaju prevelike količine šećera, insulinske žlezde dobijaju šok i  odaju previše insulina, što dovodi do smanjenja šećera u krvi, znatno ispod nivoa normalnog pa nastaje utoliko veći umor. Šećer je pljačkaš kalcijuma; od njega se deca razboljevaju i već veoma rano počinju da pate od kvarnih zuba. Beli šećer ima mnogo kalorija, pa se brzo oseti sitost. Međutim, šta se događa sa pomoćnicima za varenje kao što su vlakna i mineralne materije. Beli šećer nema nijednog od njih, pa stoga telu znatno više škodi nego što mu koristi. Telo se na taj način lišava uglavnom onih elemenata koji su mu nužno potrebni kao hrana za nerve, žlezde i krv. Šećer tako pogađa organizam u njegovom središtu, isto onako kako to čini droga. Posledica mogu biti nervne bolesti, nervni slom, nesanica, oboljenja žlezda, artritis i mnoge druge.