Чудна пошта

Eko Taxi Vranje

 



Замислите да неко, тј. не макар ко већ држава лично, од Поште Србије, Федекса, ДХЛ-а и свих других приватних и државних, страних и домаћих поштанских сервиса захтева: о сваком свакцијатом писму које вам се преда бележићете и чуваћете годину дана, а кад траже, истог момента ћете тајне службе и полицију обавештавати:

ко је писмо писао,

минут и секунд када га је послао,

тачно место одакле га је послао,

којим моделом оловке и на ком папиру је писмо писано, ко је произвођач коверта и какав је коверат,

колико је писмо дугачко,

коме је писмо писано,

ко и када је примио писмо,

где је тачно примаоца писмо затекло,

којим га је моделом ножа или маказа отворио,

колико је прималац дуго писмо читао,

коме је после читања писма писао и све већ набројане ситнице о том новом писму, као и свим осталим писмима?

Али то није све. Треба бележити и годину дана чувати, а на захтев служби истог момента јављати:

ко је писао писма која прималац због нечега није примио,

чиме су и на чему написана и све остале детаље о њима,

где је тачно прималац био када је одбио да прими писмо,

којом оловком је потписао да одбија да прими писмо?

И то је мало. Под обавезно мора се и следеће бележити, чувати и кад службе тако кажу истог момента им јављати:

Поред којих пошта и поштанских сандучића, који треба да су постављени на сваком ћошку, писац или потенцијални писац, те читач или потенцијални читач писама пролазе? И какав прибор за писање и читање носе?

А што се тиче писама које шаље неко из друге земље у другу земљу, али преко наше, све већ речено треба и о њима знати, памтити и обавештавати, а на захтев служби писма и отворити, те препис где треба доставити.

Све то мора се чинити тако да писмописци и писмочитачи ништа не примете, како се не би залуд бринули, већ на миру писмосаобраћали.

Наравно, за то је потребно да произвођачи папира, оловака и коверти своје производе праве тако да сваки комад има свој јединствени број, а за оловке је потребно да тај број свако мало и отпуштају у мастилу. И произвођачи мастила знају шта треба…

База података, у коју се све ове ситнице треба похрањивати и годину дана чувати, мора да се лако претражује и подаци у њој укрштају, како би се видело ко, с ким, с чим, где, када, колико,… кореспондира, односно општи. Да је кореспонденција добра ствар, не би се тако рогобатно звала.

Да би све то могло тако, треба којечега. Шта год да треба, то ће да купују поштанске фирме по списку за куповину коју ће Главна Служба редовно правити, у складу са свим  трендовима у писању и читању писама. Списак би, по закону, требало да прави министар, али нови списак треба писати свако мало, кад год се појави другачија оловка, коверат или лепак за папир, а министар има важнија посла. Због тога се ове муке разрешава и прављење списка препушта самој служби, а она ће га, преко специјалног курира РАТЕЛ-а, све пазећи да не узнемирава министра, достављати свим поштама да знају шта да купе.

Целим писмопресретачким послом управљаће се из једног Центра за, српски речено – мониторинг. Њега ће поште опремити разним свим и свачим, по списку. Све то ће поштарину и маркице мало да поскупи, али ко пише нека луксуз и плати – да нема писама не би било ни мониторинга, ни Центра, нити би службе морале правити спискове.

Службе још кажу да им, да би знале све ове податке о писмима и њиховим писцима и читачима, не треба ништа до њихове сопствене воље (и ствари са списка). Наш Устав, међутим, тражи да се од неповредивости тајне писма и других средстава комуникације одступа само у складу са одлуком суда. Служба одговара да наведени подаци, појединачно па чак ни сви заједно, уопште не задиру у тајност писама и других средстава општења. Не знајући то, Европски суд за људска права много пута је већ пресудио да су баш ти подаци интегрални део комуникације и да су као такви заштићени правилима која штите њену тајност. Устав каже да су за Србију одлуке Европског суда за људска права и пракса тог суда обавезујуће и меродавне. Али са опречним ставом Службе се сложила и већина посланика у Народној скупштини, када су доносили Закон о електронским комуникацијама. Један од њих, из главне већине, објашњавао је тада омбудсману да у суду ради извесни писар Пера, да има дугачак језик, и да не би ваљало по државу и народ да се свакојаки захтеви Службе морају потуцати по судским писарницама. Омбудсман и Повереник, на наговор удружених новинара, судија, адвоката и свих одреда домаћих издајника и страних плаћеника, питали су Уставни суд може ли то тако, али овај, авај, ћути већ годину дана о томе. Можда Пера ради баш у његовој писарници, и питање је загубио.

Уставни суд Немачке нема свог Перу. Зато је наредио да се тамошња база података о комуникацијама грађана уништи, јер је несразмерно, па се зато и не сме, правити и чувати тако што о свим грађанима, зато што се само неки од њих баве недозвољеним стварима. Али то је Немачка, какве везе она има са нама?

Да не помисли неко да је ово (само) шала – није. Све се већ дешава, али не са писмима, већ са „другим средствима општења“, како Устав каже. Не са обичном, већ са „електронском“ поштом. Оном коју, због доступности и брзине, користимо у просеку више пута дневно – мобилним телефоном и интернетом. Оном коју готово искључиво и користимо, откад нам је писање постало тешко и споро, а лепак са маркица сувише опор на језику. Све стоји у предлогу „Правилника о техничким захтевима за уређаје и програмску подршку за законито пресретање електронских комуникација и задржавање података о електронским комуникацијама“.

На расправи о Предлогу правилника, на коју је заинтересоване позвала ресорна државна секретарка, раније министарка, па се сама на свој позив није одазвала (а камоли министар који Правилник треба да потпише), ипак се понеко појавио. Дошли су сви електронски поштари – провајдери интернета и оператори мобилне телефоније. Дошла су и удружења судија и новинара; Повереник и заштитник грађана звани омбудсман, а биле су и тајне службе. И све се ово чуло тамо, али лако може да се деси да тамо, на београдским Теразијама, и остане.

Ја не знам да ли ће скоро да се заврши вечни рат између, с једне стране, грађана који су се од закона одметнули у криминал, тероризам; оних који из протеста, безнађа, фрустрације, мржње или чега другог пале, руше, краду, па и оних који из очаја прече главне путеве, заустављају јавне службе, и са друге стране, државе која безбедносне службе опрема све јачим класичним и информатичким оружјима и ширим овлашћењима да их користе по сопсвеној процени. Знам да је у том врућем сендвичу простор за грађане који поштују закон и клоне се насиља чак и по цену да с времена на време претрпе неправду, а таквих је највише, све ужи и ужи. Њихово основно урођено људско право, право да буду од свих „остављени на миру“, слободни све док поштују важеће и правичне прописе, све је тише.

Живот је тежак и човека муче све основне муке преживљавања. Заштитник грађана постоји и изабран је да штити грађане од самовољне државе, али се сада пита да ли грађане широм Србије, а не само у кругу београдског трамваја бр. 2, тишти и ова тема, или их ипак брине само страх од празног стомака. Јер дан је кратак, а посла и без овог превише. Шта кажете, онако, електронски? Да се забележи где треба.

 



  • Ostavi komentar