ПОЛИЦИЈАЦ

Eko Taxi Vranje

Србија је кажу земља са највећим бројем полицајаца по глави становника. Па нам тако дођу чак три човека у плавом на једног  у цивилу. Рекло би се да нас чувају као беле медведе, да код нас не постоје појаве које се каратеришу као криминалне активности и разна злодела, да је толико безбедно да чак  другови са значкама и немају потребе да носе оружје. Уместо оружја ваљало би да за појасом задену по коју ружу или тулипан, па када прођу крај вас , онако учтиво да вас приупитају како они то могу бити од помоћи. Само, од толиког броја по једној глави, бојим се да сви ми помало осећамо главобољу. Неко би чак и могао да претрпи озбиљно ушинуће, мада би се у том случају ови наши протектори вероватно снашли, па би вам се брже боље са главе накачили на грбачу. Елем , читам ових дана о робијашу из Секирија који ових дана сеје страх код мештана  оближњих села. Полиција је након десетак дана неуспешне потраге саопштила да је на трагу овом човеку који је без икаквог повода ножем напао две жене. А како и не би, кад се човек баш на пијачан дан појавио у селу Власе и тамо  безбрижно шетао попут каквог  џукца. Већ се по Врању препричава како је,  када му се досадио разговор са престрашеним   мештанима, он уредно сео на степеништу полицијске станице и распитивао се када то полиција обично долази на посао. После бројних „ анонимних“ позива полицији, на лицу  места га је затекло једно униформисано лице са свем плавом шапком. Полицајац се вероватно добро презнојио будући да је био затечен мирноћом овог „ изузетно опасног робијаша који касапи ножем“ па је уместо службене дужности посегнуо за телефоном и позвао свог надређеног у намери да овај њему каже шта треба да ради. А и како би знао, мало је шест месеци за обимно градиво које се изучава на курсевима за полицајце, а уосталом шта би заправо полицајац и требао да уради… да га упуца? Надређени пак са друге стране саветује колеги да сачека појачање и да не иде нигде. Брзина реаговања наше полиције добро је позната свима те и овог пута није било рушења традиције вечитог кашњења. Човек који је на вратима полицијске станице све време чекао да буде ухапшен ипак се одлучио да устане и оде у неком другом правцу, можда да попије кафу и протегне ноге или можда да не назебе од хладног бетона, ко би га знао. А полицајац, па он га је само препратио погледом, јер реч надређеног је заповед, а овај му јесте рекао да не иде нигде. И тако појачање дошло, полицајац ту, а од робијаша ни трага. Ко зна можда ће се овај предати у следећој најближој станици.





  • Ostavi komentar