ПОЛИТИКА, КРИЗА И СЕКС

Eko Taxi Vranje

Не прође дан а да ми бар једна особа, чак и кроз кратак разговор на улици, не спомене политику, кризу или секс.
Пођем у продавницу, кад тамо, комшика са првог спрата. Напунила руке неким кесама, гледа ме од главе до пете, диже десну обрву, пући усне и дише на нос – и одмах почиње да се жали.
Нема, каже паре ни за хлеба, а камо ли за нешто друго. Сваки дан ударам, прича ми, главу од зид како на деца да нађем нешто за доручак или ручак. Вечеру не једемо, то је као модерно сад, да се не угојимо много. Нема везе, прича ми, што ми крчив црева увече кад легнем и што се вртим по кревет до пола ноћ јер не могу да се успавам. Устанем, попијем чашу воде па као буде боље.
Логично се, на ову причу, наставља и прича о локалној политици.
А ови наши политичари, каже ми комшика, знав си што живив. Дође на посо кад оће, иде кад ;оће, прича кад оће…мерак. Не ги интересује ми како живимо…Климне главом и оде..
Пођем до града, кад ето ти га на улици друг из средње школе. Изљубимо се, онако српски три пута, и почне разговор о томе ко је докле стигао са факултетом, са послом, или у вези (браку). После мог кратког одговора како нема ништа ново, он почиње да ми се жали како нема посла нигде, а он је ипак завршио факултет и не би радио свашта – само у струци ако може. Не може да нађе девојку зато што, како каже, све су спонзоруше, све гледају каква кола возиш, где радиш, одакле си…А након кратког самосажаљења крене у давање комплимената мени. Ти лепо изгледаш, морам да ти кажем. Добро си се снашла, радиш то што радиш, бар капне неки динар, још ли си са оним дечком; пун је разумевања мој школски друг. Ту углавном прекинем разговор речима да журим и како ме неко већ чека. Одлазим уз обећање да ћемо се видети неки дан да се испричамо, другарски.
Вечерњи излазак са другарицама. Чекају ме јер ја, као по навици, увек касним. Нисам ја крива, него све некако искрсне у последњи минут, да наместим прамен косе, да ставим руж на усне, да се погледам три пута пре поласка на огледало да видим како ми стоји то што сам обукла. Увек незадовољна изађем из стана, јер ми увек фали још само пет минута да све буде тип-топ.
И другарице наприрлитане од главе до пете. Креће прича, смејање, пиће. Већ после два мартинија, стављају се карте на сто. Чујеш и не верујеш својим ушима. Свака од њих, а нарочито уколико се групи прикључи и неки момак, зна ко је с ким провео ноћ, ко је какав у кревету, коме је шта афродизијак…Сутра поново радим, морам раније кући. Напуштам ту малу групу напаљених и пијаних и одлазим. Признајем, преко главе ми је да слушам о томе ко шта једе, ко с ким спава, ко има а ко не пара…
Желим да живим свој живот, уколико је у овом граду, то икако могуће без затварања у стан, у себе. Желим да радим, а да ме нико не пита колика ми је плата. Желим да водим љубав са момком, колегом с посла или са факултета, са тренером, у свом стану, у колима, у сали за тренинге, без да се ико заинтересује за мој сексуални живот. Желим да шетам по свом стану само у доњем вешу…и да се гледам на великом зидномм огледалу и да не стрепим да ће се слика мене такве наћи на интернету. Неко би ми на ово рекао да превише желим, да спустим мало критеријуме, да нисам сама и да је ово ипак провинција. Ја не мислим тако.





  • Ostavi komentar