Ćutanje elita

Eko Taxi Vranje

 



Ima tome nekoliko godina, od kako je velika Kompanija poželela da promeni ime jednom proizvodu, a jedan čovek napisao pismo.

Kompanija je velika i dobro poznata. Pravi mnogo slatkiša. Jedan od njih, jednostavnu želatinoznu masu prelivenu čokoladom, ljudi naročito vole, iako bi nekom „napolju“ bila potrebna sva sila gastronoma širokih shvatanja da objasni zašto je „Bananica“ baš toliko popularna.

 Uglavnom, Kompanija je htela da joj da drugo ime, a to se nije svidelo čoveku koji je napisao pismo i vešto ga poslao na desetine adresa, znajući da će tako lančana reakcija biti pokrenuta. Pismom je, kako je u njemu poručio Kompaniji, namerio da protestvuje i povede „mini kampanju protiv neodgovornog pojedinca koji je rešio da promeni ime jednog od najboljih proizvoda koje imate, i koji ujedno ima i ova zemlja“. Odlučio je da ne dozvoli da mu nestane još jedna od životnih konstanti, kao što su nestali Mali program, mini golf na Kalemegdanu, Zlatna serija ili crtać u sedam i petnaest.

 Ubrzo je pravi mali građanski „pokret“ stao u odbranu „Bananice“. Sledila su i druga pisma, javne poruke su prenosile i „velike“ televizije, bilo je i onih koji su „pretili“ da nikad više neće jesti „Bananicu“ ako se bude drugačije zvala. Ostala je, eto i do danas, „nepokrštena“.

Nema naučnika koji će se tim slučajem baviti, svetskog univerziteta na kom će se ova inicijativa izučavati niti stručnog naslova u literaturi u kom će to pismo doživeti slavu poput onog koje je napisao, na primer, Emil Zola. Istini za volju, optužba za nepromišljen marketinški naum po značaju ne može da se poredi sa Zolinim „Optužujem“ u aferi Drajfus, niti je „borba“ za ime jednog slatkiša ravna borbi protiv antisemitizma i za život jednog nedužnog sužnja.

 Ali malo je proteklih godina ovde bilo takvih trenutaka kada su pojedinci prepuštali um, veštine i energiju društvenom angažmanu da bi ovakve akcije ostale nepribležene.

 U zajednici u kojoj se – dok se donose sramotni ustavi, čitave porodice ostaju bez prihoda, korupcija postaje osnovna životna matrica, decu u školama ministri uče kako je čovek nastao od zemlje i blata, a ratni zločinci neometano slave kao heroji – studenti, budući intelektualci, jedino oglašavaju kad im podignu školarine i onemoguće da „polože razred“ bez položenih ispita, ne može se očekivati ništa drugo nego da ideja društvenog angažmana tek povremeno oživi i ostane groteskno usamljena i usmerena na pojedinačne, mahom ne egzistencijalne, probleme.  

Živimo fenomen koji je pokojna Sonja Savić jednom lucidno nazvala „sobno azilanstvo“. Osim toga, ali tim redosledom, nikad veću kakofoniju elita ova zemlja nije imala – poslovna, bankarska, akademska, konsultantska, novinarska, internet… Čini se, ponekad, da elita po broju imamo skoro kao mafija. 

Duh novog doba sobom je doneo mnoge pervertovane vrednosti pa i onu o društvenoj eliti „stručnjaka“ – mladih, obučenih i solidno plaćenih ljudi. „Ekonomija zasnovana na znanju“ ovde je shvaćena kao sistem u kom su umovi uposleni jedino u službi ekonomije. Kompanijske i lične. Usput, poželjno je papagajski naučiti i nekoliko kvaziliberalnih mantri o slobodnom tržištu, a visoko se ceni i prezir prema nemoćnom plebsu, kao i sarkazam prema onima koji ne gledaju samo „svoja posla“. Palanačkom elitizmu odgovara i kombinacija lošeg života i pretnje da gubitkom posla on preko noći može postati još i gori.

 

Elita, međutim, ćuti tamo gde bi trebalo da bude najglasnija. Obaveza intelektualca je da kritikuje, slobodno promišlja i nezavisno deluje. Za pravu elitu dogme su zabranjene. Intelektualac ne sme da bude proračunat, da vaga posledice svog društvenog delovanja na karijeru. On ne sme da se plaši posledica, establišment treba da se boji njegovog delovanja. Za pravu elitu evangelizam je religija, ne nešto što izaziva podsmeh. Koliko takvih ljudi znate, a koliko onih kod kojih se aktivizam, u najboljem slučaju, svodi na kafansko coktanje i klimanje glavom?

Građanski nerv je umrtvljen, pa bajkovito danas izgledaju građanski protesti kojih na ovim prostorima, izuzev decenije u kojoj živimo, nije manjkalo. Nije strašan građanski bunt. Ne treba da brinu Britanci i Grci, svi „pošteni“ gradovi „preživeli“ razna razočaranja svojih građana. Strašno je što kod nas nema ni naznaka da je tako šta moguće. Treba da se brinemo što ćemo oborenih glava, zastrašeni ničim stvarnim, i dalje gubiti vreme čekajući da se stvari poprave same od sebe.

 



  • Ostavi komentar