Muzika je ogledalo društva

Muzika je fenomen koji na razne načine prožima svakodnevni život čoveka, bilo da je shvaćena kao vid zabave, razonode, uživanja, profesije ili kao izraz određenog identiteta. Poznato je da se pojedine društvene grupe formiraju na osnovu vrste muzike koju njeni članovi slušaju ili prezentuju kroz supkulturu, koju čine pankeri, rokeri, reperi. Govoreći o muzici unutar supkulturnih grupa, i njenog odnosa sa identitetima, smatra se da se muzika mora posmatrati i kao proizvod određene supkulture, ali i kao uzrok njenog nastanka i formiranja“.

Ovo je mišljenje pojedinih etnomuzikologa, sa kojima se delimično slaže i Dalibor Mladenović, muzičar koji svira kaval, jedan od retkih instrumenata na ovim prostorima.

VRANjSKE: Bio si član nekoliko muzičkih grupa u Vranju, Srbiji i inostranstvu. Koji sastav je uticao na tvoje muzičko opredeljenje?

MLADENOVIĆ: Imao sam tu sreću da sarađujem sa velikim brojem fenomenalnih muzičara. Mnogo toga sam učio od ljudi sa kojima sam radio. To je na neki način i najlepše u bavljenju muzikom, ta interakcija među ljudima u procesu stvaranja. Na tom putu su se našle grupe „Ved“, „Izvor“, „Kulin ban“, „Dvig“, „Pepel“, „Oganj“, a van zemlje i „Stefče Stojkovski“ ansambl. Teško je reći šta i ko je konkretno uticao na moj izbor da se bavim muzikom inspirisanom našim tradicionalnim zvukom. Verovatno je na taj izbor uticala ljubav prema instrumentu koji sam zavoleo i počeo da sviram pre dvadesetak godina, a to je kaval. Kada sam preko njega uplovio u to prostranstvo i lepotu tradicionalne muzike, više nije bilo ni pomisli da se krene drugim stazama. Međutim u stvaralačkom procesu na pojedinim projektima sam sa ljudima sa kojima sam radio, povezivao naizgled nespojivo, a to je tradicija sa jedne strane i moderni pristup muzičkom stvaralaštvu sa druge, što je i postalo primarno u mom daljem opredeljenju kada je u pitanju interesovanje na polju muzike.

Učestvovao si u radu grupa uglavnom world music orijentacije. Koliko je ta muzika „šarenolika“ u smislu da se kroz zvuk oseti nekoliko muzičkih pravaca?

World music je kovanica nastala osamdesetih godina sa ciljem da se klasifikuje tradicionalna muzika koja dolazi iz zemalja ,,trećeg sveta”, a koja je od tog vremena u ekspanziji na zapadu. Vremenom taj termin postaje sveobuhvatan i njime se definiše sve ono što u sebi nosi autohtoni pečat sa područja sa kog dolazi. Muzičari često u toj prezentaciji zvuka sa njihovih geografskih prostora kombinuju i elemente muzike sa drugih područja ili najčešće muziku koja je po sebi univerzalna tačnije, muzičke pravce poput džeza, klasične, pop i rok muzike. Za mene lično, to povezivanje nečega što nazivamo tradicionalnom muzikom koja je karakteristična za stvaralaštvo našeg naroda, sa nečim što predstavlja opštu, civilizacijsku vrednost, predstavlja prostor u kome mogu najlakše da se izrazim, jer nema ograničenja u stvaralačkom procesu.

Koji bend je na tebe imao najsnažniji uticaj u ranoj mladosti?

Sve što sam ikada slušao je ostavilo neki delić uticaja. A slušao sam dosta toga, od rok muzike preko klasične muzike do džeza. Jako sam voleo a i danas volim „Bitlse“. Zanimljivo je da su oni na svom albumu ,,Revolver” eksperimentisali sa tradicionalnom muzikom Indije i sa njihovim instrumentom pod imenom sitar. Oduvek me je impresionirala ta ideja koju su tu plasirali. U klasičnoj muzici, koju slušam od malena, ima dosta primera gde kompozitori tradicionalnu muziku koriste kao inspiraciju za svoja dela, kao u Vltavi, Bedžiha Smetane ili Mađarskim igrama, Johanesa Bramsa, zatim u predivnim Mokranjčevim „Rukovetima“. Džez muzika je oduvek a i danas bila moja velika slabost. To je forma koja daje punu slobodu u interpretaciji i vrlo je pogodna za spajanje sa tradicionalnom muzikom. Može se reći da iz te muzike i dan danas crpem svu snagu i inspiraciju za ono čime se bavim.

Sa grupom „Kulin Ban“ iz Vranja snimio si i album. Kako sada gledaš na taj period života?

Godine 2005. sam sa „Kulin banom“ snimio album, koji je godinu dana kasnije izdao PGP RTS. U tom paketu smo snimili i spot za pesmu „Žali Zare“, i to je jedina pesma na albumu koju sam otpevao. Na ostalim numerama sam svirao kaval. „Žali Zare“ je postala na moje veliko čuđenje pravi hit na Youtubu. U početku sam se čak u grupi zalagao da snimimo spot za neku drugu od pesama, ali se kasnije ispostavilo da je dobro što je ovako ispalo. RTS je to par godina vrteo na svojim kanalima i ta pesma je doživela uspeh, što je predivno jer je to komitska pesma iz doline Pčinje koju ranije niko nije snimio. Period snimanja albuma je bio jako dinamičan. Sve smo završili za jedanaest dana. Bilo je svega, divnih stvari, nervoze, neispavanosti, radovanja. To nekako valjda prati svačiji stvaralački proces. U stvari, to je bilo ostvarenje mog dečačkog sna, da jednog dana snimim muzički album. Danas na to gledam kao na jednu od epizoda koja će se, nadam se, još par puta ponoviti.

Smatraš li da je to početak tvoje ozbiljne karijere imajući u vidu da si 2007. godine snimio album u akustičnoj trio postavci naslovljenoj „Dvig“ sa Mariom Čikojevićem i Majom Ivanović. Kako je on promovisan?

Sa mojim prijateljima, Mariom Čikojevićem i Majom Ivanović, pod imenom „Dvig“, snimio sam album čiji je radni naslov bio „Vetar sa Balkana“. Taj album na žalost nije zvanično izdat, ali je doživeo svoje internet izdanje, pa tako sve kompozicije mogu da se čuju na Youtubu. Ta zbirka kompozicija mi je veoma draga. Mario je fantastičan gitarista, kompozitor i aranžer, jedan od najboljih sa kojima sam sarađivao, i bila mi je velika čast i uživanje da sa njim radim na stvaranju tog albuma. Maja, sa kojom sam radio i u „Kulin banu“, je svojim glasom samo uveličala celu priču. Ostaje mi i dan danas velika želja da napravimo seriju koncerata sa tom muzikom.

Komponovao si i muziku za film“Sizif K“ reditelja Filipa Gajića, koji se 2014. godine predstavio na marketu Kanskog festivala. Kakva je bila saradnja sa Gajićem?

Filip i ja smo od te saradnje postali jako dobri prijatelji. Njemu je trebala muzika za film, setio se da me je jednom čuo u Vranju kako sviram kaval i poželeo baš taj zvuk na „Sizifu K“. U to vreme sam živeo u Beogradu i sve kockice su se poklopile. Počeo sam da radim muziku a da prethodno nisam imao nikakvo iskustvo stvaranja primenjene muzike. Bilo je jako uzbudljivo i jedno od najlepših iskustava koje sam imao u mom radu sa muzikom. Tada sam spojio dve moje velike strasti, muziku i film. Puno sam naučio u tom procesu. Sam proces stvaranja filma je trajao jako dugo, oko pet godina. Filip je jako zahtevan režiser, bilo je tu i puno promena koncepcija i traganja za rešenjima, ali je na kraju sve ispalo kako treba. Film se na kraju pojavio i na Festu i u Kanu i na još festivala u zemlji i svetu.

Kako bi konkretno koncipirao muziku kojom se baviš?

Ne volim da dajem naslove i da delim muziku koju radim po nekakvim žanrovskim odrednicama. Saradnja sa raznim muzičarima je rađala i razne muzičke pristupe i rezultate. Ono što me primarno interesuje jeste sinteza tradicionalne muzike i savremenih muzičkih tendencija, ali radio sam i drugačije koncipirane projekte. Trenutno radim na snimanju novog albuma sa grupom “Izvor” i tu se trudimo da tradicionalnu muziku prikažemo onakvom kakva ona jeste u njenom primarnom obliku, ili bar što bliže toj ideji. Verovatno ću u budućnosti raditi još toga što je različito od onoga što sam do tada radio.

Ima li političko-ekonomska situacija u zemlji uticaj na formiranje određeneog muzičkog pravca?

Platon je rekao ,,Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država”. Sigurno je da se stanje u državi odražava na stanje u kulturi, pa samim tim i u muzici, jer umetnost je ogledalo društva u kome živimo. Kakvi pravci u muzici danas plivaju tv kanalima sa morem rijaliti programa? Nadam se da veći deo populacije shvata taj alarm i da ćemo ako ne zbog nas, ono zbog naše dece, menjati stvari na bolje.

Na čiji koncert bi obavezno otišao, a na čiji ne?

Uh, teško pitanje. Nikada ne bih zaobišao koncert Avišai Koena, a nikada ne bih otišao na koncert Tompsona i Baje Malog Knindže.

Slavica Cvetković

PROFIL

Rođen je 20.jula 1978. u Skoplju. Aktivno je učestvovao u radu grupa „Ved“, „Izvor“, „Kulin ban“, „Dvig“, „Pepel“, „Oganj“, „Stefče Stojkovski“ ansambl i drugim projektima uglavnom world music orijentacije. Nastupao je kako u zemlji tako i van nje u Južnoj Koreji, Italiji, Belgiji, Francuskoj, SAD, Turskoj, Bugarskoj, Albaniji, Sloveniji, Makedoniji, Grčkoj. Godine 2005. snima album sa grupom „Kulin ban“, koji godinu dana kasnije izdaje nacionalna izdavačka kuća PGP RTS. Iste godine izlazi i spot za pesmu „Žali Zare“. Dve godine kasnije snima album u akustičnoj trio postavci pod naslovom „Dvig“ sa Mariom Čikojevićem i Majom Ivanović. Na žalost album do dan danas nije objavljen. Komponovao je muziku za film Sizif K, u režiji Filipa Gajića, koji se 2014. predstavio na marketu u okviru Kanskog festivala.

LEPOTA STVARANjA

Po čemu su nastupi u Južnoj Koreji, Italiji, Belgiji, Francuskoj, Americi, Turskoj, Bugarskoj, Albaniji, Sloveniji i Makedoniji dragoceni?

Da nije bilo muzike, verovatno nikada ne bih imao priliku da odem u sva ta predivna mesta i krajeve sveta. Svaka zemlja, svaki narod, svaka kultura koju sam imao prilike da upoznam nosi svoju lepotu, ima neku svoju zasebnu draž, tako da ne bih mogao da nešto posebno izdvojim, svakog putovanja se rado sećam. Zanimljivo je kada upoznajete kulturu koja je jako drugačija od vaše, kao recimo u Južnoj Koreji. Tada sam nastupao sa Ansamblom „Stefče Stojkovski“ iz Makedonije na „World Folklore Art Festival-u“ pod pokroviteljstvom Uneska u gradu Gwangju, na jugu Južne Koreje. Bilo je dvanaest zemalja učesnica iz celog sveta. Mnoštvo različitih kultura, predivnih ljudi. Shvatite na momenat da ljudi pored svih tih različitosti koje nose imaju jedno što ih spaja a to je lepota stvaranja. Predivno iskustvo sam imao u Solunu na jednom međunarodnom festivalu gde sam imao prilike da nastupim pored velikog Teodosija Spasova, Esme Redžepove, Zohara Freska. Upoznati sve te ljude i nastupati na istom festivalu sa njima je za mene bila velika čast. Ili kada sam nastupio sa grupom „Izvor“ takođe u Solunu na festivalu gde je nastupao i Dragan Dautovski. Zanimljivo je kada upoznate sva ta velika imena i shvatite da su to najskromniji ljudi koje ste upoznali među muzičarima. Ta veličina verovatno ide ruku pod ruku sa skromnošću ili u suprotnom ne bi ni bilo veličine.

NIJE SVE TAKO CRNO

Kako biste definisali vranjsku muzičku scenu?

Vranje od pisanja čuvenih Borinih dela nosi epitet grada u kome muzika ima zapaženo mesto. Često ljudi koji dođu sa strane u naš grad očekuju muzičare na svakom koraku i igre i pesme gde god se okreneš. Ali na žalost nije baš tako. Malo je ljudi koji se ozbiljnije bave muzikom. Verovatno zbog nezavidne ekonomske situacije, ljudi se teško usuđuju da uplove u vode umetnosti, pa samim tim i muzike. Na sreću nije ni skroz sve tako crno, pa imamo među mladim ljudima i one koji se grčevito bore da nađu svojoj muzici mesto pod suncem i jako su uspešni u tome. Ali opet broj takvih sastava u Vranju je jako mali, što nikako nije za pohvalu. Sigurno treba dati mladim stvaraocima više prostora, više podrške, jer kultura nije luksuz, kultura je temelj za razvoj zdravog društva.