Tajna šuplje kante

,

Gradska vlast u Vranju, koju suvereno predvodi SNS, platila je za svaku novu klupu postavljenu prošle sedmice na šetalištu u centru grada po 337 evra, a za svaku kantu za smeće 264 evra, iako su klupe i prethodne đubrijere na potezu od „Civrića“ do zgrade Gradske uprave bile funkcionalne i nije bilo preke potrebe za zamenom tzv. mobilijara. Povrh toga, gradski oci nabavili su za ovaj deo šetališta i prostor ispred zgrade Skupštine grada i žardinijere (ukupno deset), od koji svaka pojedinačno košta 90 evra.  
Ako se pogledaju ukupne cifre, diže se kosa na glavi, jer ishod javne nabavke više priliči nabavci mobilijara za Jelisejska polja, nego za siromašno Vranje. Trideset klupa (većina za šetalište, ostale za druge lokacije u gradu) ukupno koštaju 1.215.460 dinara (10.128 evra), za 24 đubrijere plaćeno je 759.506 dinara (6.330 evra), a za 10 žardinijera 108.366 dinara (903 evra). Sve ukupno 2.083.333 dinara (oko 17.360 evra). 

DVA MILIONA: Pre četiri godine, čitava rekonstrukcija ovog dela šetališta, sa zemljanim, sitnim vodovodnim i elektro radovima, montažom kocke, postavljanjem klupa, kandelabara, đubrijera koštala je 5 miliona dinara, a realizovala ju je Direkcija za izgradnju Vranja kao investitor, u to vreme pod komandnom naprednjaka. Tada je kao direktor Direkciju predvodio Goran Djorđević, aktuelni rukovodilac JP Vodovod i sekretar Gradskog odbora SNS.
Iako je vlast nedavno proglasila eru štednje na svim nivoima, šatro autentično zabezeknuta stanjem u gradskoj kasi koje su im ostavili prethodnici, socijalisti i njihovi prirepci, to naprednjacima i njihovim malobrojnim partnerima u vlasti očito ne smeta da novi mobilijar za šetalište plate čak dva miliona dinara. Saopšteni podaci frapiraju svakog ko zna osnovne matematičke operacije, posebno ako se zna da klupe na kojima je do juče odmaralo građanstvo (a koje su takođe 2013. instalirali naprednjaci kao kratkotrajni partneri socijalista u vlasti) koštaju pedesetak evra po komadu (šest puta jeftinije od novih). Kao i da sklonjene đubrijere verovatno nisu vredele ni pišljiva boba, ali su recimo bile simpatične i imale su svoju svrhu i funkciju, što je najvažnije. Kao što će ih imati nove smećare od brušenog mermera, iako do momenta završetka ovog teksta (utorak popodne) još nisu dobile svoj uložak od pocinkovanog lima, pa je sve što su građani Vranja proteklih dana pokušali da bace u njih završavalo na pločniku.
U vrhu gradske vlasti tvrde da je „sve bilo transparentno“ (doduše bez dodatnog objašnjenja), kao da nema veze što nije bilo jeftino. U junu ove godine pripremljena je konkursna dokumentacija i ubrzo potom objavljen javni poziv za podnošenje ponuda za javnu nabavku mobilijara male vrednosti. Nabavka je „oblikovana“ u tri partije – žardinijere, klupe sa naslonom i đubrijere. Ključan kriterijum za dodelu ugovora potencijalnim ponuđačima, ironije li, bio je „najniža cena“, pisalo je u javnom pozivu. 
Desetog jula, Gradska uprava Vranja donelo je odluku o dodeli ugovora (br.404-44/17-07/1) iz koga se vidi da se posao dodeljuje ponuđačima „Betonea“ iz Lapova (za žardinijere) i SZR „“Petra luks“ iz Vranića kod Beograda (za klupe i đubrijere). Da li uopšte čudi da je „Betonea“ bila jedini ponuđač za partiju prvu (žardinijere), kao i da se „Petra“ jedina prijavila za preostale dve partije. Praktično, nije bilo nikakve konkurencije i to je ono što kod svake javne nabavke u najmanju ruku izaziva podozrenje. 
U konkretnom slučaju, do najsitinijeg detalja bilo je opisano u konkursnoj dokumentaciji kakva se „dobra“ traže od potencijalnih ponuđača, što potencijalno može voditi nečijem favorizovanju. Usput, u Zakonu o javnim nabavkama (član 10) piše da je naručilac „dužan da u postupku javne nabavke omogući što je moguće veću konkurenciju“. Posebno ako se zna da, što se konkretne javne nabavke tiče, u Srbiji postoji više stotina sličnih zanatskih ili preduzetničkih radnji poput onih koje su odabrane. Zašto su se baš ove javile, a ne neke druge, i da li baš slučajno, verovatno će ostati večna tajna. Odluka da se ugovor dodeli pomenutim dvema firmama doneta je „na osnovu mišljenja i stava Komisije za stručnu ocenu ponuda“, utvrđen je garantni rok za isporučene proizvode od dve godine. Napomenuto je da podizvođača neće biti.

SVRHA I CILj: Drugi sloj priče otvara se kroz pitanje – da li je ova nabavka uopšte bila neophodna? Načelnik Gradske uprave Dušan ARITONOVIĆ nije odgovorio na pitanja upućena elektronskom poštom u vezi sa tim ko je i sa kakvim ciljem doneo odluku o promeni mobilijara, kao i da li je to zaista bilo neophodno u momentu kada lokalna samouprava štedi zbog teškog bremena koje su im navodno natovarili prethodnici. 
Bivši direktor Direkcije za izgradnju Dragan STOJKOVIĆ (DS), za čijeg je vakta mobilijarom opreman tzv. donji deo šetališta, od „Civrića“ do stare pošte, kaže za Vranjske da u vezi sa aktuelnim „kozmetičkim promenama“ mobilijara ne vidi svrhu, ni cilj.
„Mi smo u Direkciji imali idejno rešenje, što se tiče tog poteza, da dogradimo mobilijar u Ulici Partizanskoj, preko puta Hotela Vranje, jer je to bilo planirano za šetališni prostor. Nije bilo ni govora da se od „Civrića“ prema Gradskoj upravi menja mobilijar, jer je bio potpuno u funkciji i praktičan je. Imali smo samo ideju da ga obogatimo većim brojem klupa i đubrijera. Zašto sada menjaju mobilijar, ne znam. Umesto da se, recimo, rekonstruiše Ulica Bore Stankovića, menja se nepotrebno mobilijar. Za dva miliona dinara može da se potpuno rehabilituje jedna manja gradska ulica“, tvrdi Stojković.

O trećem sloju ove priče, estetskoj i arhitektonskoj uklopljenosti u aktuelni ambijent, teško je govoriti, jer je Direkcija za izgradnju Vranja, pod vođstvom SNS, 2013. godine uredila tzv. „gornji deo šetališta“ bez postojanja glavnog projekta i projektanta. Prema rečima Stojkovića postojala su samo ranija idejna rešenja, a rekonstrukcija je urađena pod formom „tekućeg održavanja“. Zbog nepostojanja projektanta, logično, praktično nemate odgovornu osobu koju možete da konsultujete o stručnim, pa i estetskim pitanjima. Takođe, teško je naći arhitektu koji bi u ovom momentu u Vranju govorio protiv odluka vlasti. 
Čedomir MARKOVIĆ, arhitekta koji je deo gradske vlasti kao većnik za urbanizam ispred JS, smatra da se novi mobilijar uklapa u stari ambijent šetališta.
„Na tom potezu već ima granita, ima i mermera kojim je uzdužno prošarana kocka, ima ga i u donjem delu kandelabara, što se ne bi novi mobilijar uklopio u to? Ukusi su različiti, nekome se sviđa, nekome ne, ali u principu smatram da su stare klupe, drvene u kombinaciji sa metalom, bile oštećene i nefunkcionalne. Mislim da treba podržati ovu promenu“, navodi Marković. 

Gradska većnica za ekologiju Marina DjORDjEVIĆ (PUPS), uprkos obećanju koje je dala novinaru Vranjskih, nije odgovorila na pitanja poslata elektronskom poštom o detaljima obnove mobilijara – ni o ponudama, ni o proceduri izbora ponuđača, ukupnom broju i pojedinačnoj ceni postavljenih klupa, đubrijera i žardinijera. Nije odgovorila ni na pitanje da li je zamena mobilijara bila neophodna. Kao ni na pitanje da li je vođena bilo kakva rasprava o zameni mobilijara, ko je doneo odluku i sa kakvim obrazloženjem i da li su konsultovani stručnjaci-arihtekte kakav je mobilijar neophodno nabaviti da bi se uklopio u arhitektonsku celinu šetališta.

MALO SUTRA: A većnica je, inače, bila vrlo prijatna u razgovoru sa novinarom kada se prethodno javio sa molbom za dobijanje zvaničnih informacija.
„Nije nikakav problem da vam dam podatke, sve je transparentno, to mogu odmah da vam kažem“, da bi onda, ipak, zatražila pitanja mejlom.

Od odgovora „sigurno sutra“ došlo se do „malo sutra“, pa izgleda da je zavet ćutanja kada su u pitanju Vranjske „zarazan“ i da se sa SNS preneo i na PUPS.
Djorđevićka je prilikom inicijalnog razgovora sa novinarom samo kratko kazala da je reč o namenskim sredstvima iz Fonda za zaštitu životne sredine, da će se ona korstiti isključivo za unapređenje životne sredine i da je 90 odsto tog nekakvog plana već realizovano.
Ona je ranije, u izjavi za naprednjačku televiziju Vranjska plus, izjavila da je deo novih klupa i đubrijera postavljen ili će biti postavljen u MZ 4. juli, ispod Glavne autobuske stanice u Vranju, kao i u naselju Tulbe, uz obrazloženje da je reč o lokacijama gde se „dugi niz godina prostor nije uređivao“.
Iz Gradskog fonda za zaštitu životne sredine ranije su kupovani kontejneri, kamion-smećar, ozelenjavale su se javne površine i sl. Sada se tim parama kupuju klupice i kantice iako ih već imamo, kao i žardinijerice. Ko zna šta nas čeka sutra. Možda neko novo Tulbe, Donje Vranje ili bilo koje drugo naselje gde većinski žive naši dragi politički funkcioneri. 
Dejan DIMIĆ

antrfile
JEDINI PONUDjAČI
Preduzetnička radnja „Betonea“ iz Lapova u vlasništvu je Gorana Petkovića. Radnja, prema podacima dostupnim na sajtu Agencije za privredne registre (APR), posluje od 1. aprila 2008. godine pod šifrom delatnosti „proizvodnja ostalih proizvoda od betona, gipsa i cementa“. Do 26. juna 2014. godine radila je pod nazivom SZR „Goran Šica“, kada je preregistrovana, i od tada nosi naziv „Betonea“. Jedini su se javili na javni poziv za žardinijere.
Jedini i najbolji ponuđač za klupe i đubrijere, SZR „Petra luks“, prema podacima sa APR, ima sedište u Barajevu, selo Vranić, na teritoriji Grada Beograda, a u vlasništvu je preduzetnika Vladana Trišića. Ova samostalna zanatska zadruga postoji od 14. septembra 2006. godine i posluje pod šifrom „proizvodnja proizvoda od betona namenjenih za građevinarstvo. Radnja je tokom 2012. i početkom 2013. godine imala petomesečni prekid delatnosti, uredno registrovan u APR. Na sajtu „Petra luks“-a može se pročitati da firma ima dvadesetogodišnje iskustvo u poslovanju, te da su u njoj „potpuno ovladali proizvodnjom najkvalitetnijeg betona“, između ostalog „i onih izgrađenih od belog cementa“.
Računi oba preduzeća, prema podacima iz Jedinstvenog registra računa Narodne banke Srbije nisu u blokadi. 

RETRO
„Kome fali daska“, Vranjske br.426, 29. septembar 2005.

Direkcija za razvoj i izgradnju, uprkos gomili obaveza (asfaltiranje ulica, osvetljavanje petlje na ulazu u grad itd.), ipak je našla vremena i za postavljanje klupa. Za realizaciju posla angažovana je „Tina trejd“, vlasnika Slađana Mitića, kao najbolji ponuđač na prikupljanju javnih ponuda sa cenom od 279.988 dinara, uključujući PDV.
Komisija za dodelu ugovora u postupku javne nabavke u Direkciji konstatovala je da su se pozivu odazvala tri ponuđača – osim „Tine trejd“ i vranjska „Aurora“ sa ponudom od 262.400 dinara i „Duga dizajn“ iz Beograda, koja je za realizaciju posla tražila 270.400 dinara (sve ponude su bez uračunatog PDV-a). 
Dejan Stanojević, direktor Direkcije, kaže da je Opštinsko veće odobrilo sredstva.
„A mi smo regularno sproveli postupak. Pošto je reč o maloj vrednosti, 180.000 dinara (?!), nismo bili u obavezi da raspisujemo javni konkurs za prikupljanje ponuda. Ipak smo prikupili tri. Procenili smo da „Tina trejd” može to kvalitetno da uradi. Imali su najpovoljniju i, lično sam se uverio, ekonomski najjeftiniju cenu. Sve je finansirano iz sredstava tekućeg održavanja“, navodi Stanojević.
Žikica Mihajlović iz Vranjske Banje, jedan od najcenjenijih stolara u ovom kraju, tvrdi da jedna drvena klupa bez konstrukcije, uključujući i „ruke“ majstora, košta oko 10 evra ili 850 dinara, a maksimalno 1.000 u zavisnosti od kvaliteta drveta. 
„Ja bih za pare koje pominjete bez problema postavio klupe u celom Vranju“, kaže Mihajlović.
Računica je, dakle, prosta – 28 klupa, najskupljih, je maksimalno 28.000 dinara, po Stanojeviću farbanje je još 15.000. Ako uračunamo i dvodnevne dnevnice za deset radnika, to je otprilike 20.000. Neka je pano i 15.000, a verovatno nije, plus prateći materijal (šrafovi, ostalo) oko 2.000 – sve to u zbiru iznosi oko 80.000 dinara.