“Šta je slika u savremenoj umetnosti? Ovo pitanje je postavio pre četiri godine Dragan CVETKOVIĆ CVELE, umetnik koji se ne predstavlja često samostalno. Za njega je slika suma znanja i neočekivanih obrta. Kod njegovih dela, iza osnovnog oblika, sledi takozvani unutrašnji život. To su mnogobrojne fleke, nanosi, frontaži, prepoznatljivost i zamrljanost. Sve su to elementi koji prate tok misli umetnika koji se suprotstavlja viđenom i nastoji da stvarajući novu realnost, otkrije pravo značenje onog što je sagledao i pokušao da vrati u stvarnost misli. Ali, kako je i njemu asocijativnost potrebna da shvati i rekonstruiše realnost, tako je to potrebno i posmatraču. Jednostavno, umetnik se igra i nastoji da u toj igri ostvari jedno viđenje sveta koje je u suštini dosta komplikovano. Ima određene nostalgične i sentimentalne note, a tu je i postupak koji podseća na slikanje ostataka živopisa. Na njegovim platnima ostaju samo naznake nekih likova”.
Ovo je deo teksta koji je napisao likovni kritičar Bratislav LjUBIŠIĆ, u vreme kada je Dragan CVETKOVIĆ CVELE, imao sedmu samostalnu izložbu u Galeriji ULUS-a u Beogradu. Retko ko iz sveta umetnosti u Vranju ne poznaje Cveleta, ali retko ko zna da je Cvele rođen u Zrenjaninu, iako je detinjstvo i mladalačke dane proveo u Vranju:
VRANjSKE: Rođeni ste u Zrenjaninu, detinjstvo i mladost ste proveli u Vranju, a nakon upisa, diplomiranja i magistarskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti 1989. godine, živite i stvarate u Beogradu. Vaš život ipak vezujete za Vranje. Zašto?
CVETKOVIĆ: Čovek koji ne poštuje i gaji svoje korene je kao gora bez lišća. Ja sam igrom slučaja rođen u Zrenjaninu ali sam svoje socijalno i društveno biće formirao u Vranju gde sam počeo i da slikam i učio od iskusnijih slikara. Tu je počelo da se rađa i formira moje stvaralačko biće. Mladost koju sam tamo proveo je nezaboravna. Sve te stvari ostaju duboko urezane u srcu i nikako se toga ne bih odrekao.
Koliko je fakultet presudan za slikare ne bi li oni bili prepoznatljivi po svojoj poetici u delima? Kada ste postalI formirani slikar?
Formiran i slikar sam postao posle završene Akademije a naročito posle magistature. Tu sam sazreo kao slikar. Otkrio sam studirajući suštinu stvaralaštva, i samo druženje sa kolegama u klasi je nešto što je jako uticalo na moje slikarsko biće. Mislim da je obrazovanje u umetnosti jako bitna stvar. To je jako vidljivo i po mojim radovima pre i posle studija. Možda je to i najbolji parametar, koji pokazuje da je Akademija jako uticala na mene i moj stvaralački rad. Talenat je bitan, ali nije dovoljan. Obrazovanje taj talenat izbruši, nadogradi, oplemeni, udahne mu život. Na sve to, kad se doda rad, onda tek može da se kaže da je slikar formiran. Mada ja mislim da taj proces formiranja kod stvaralaca traje doživotno. To nije konstanta.
BEOGRAD-SKOPLjE-BEOGRAD: U jednom momentu odlučili ste se za upis na skopski Fakultet umetnosti. Zašto ste odabrali Skoplje?
Iz ličnih razloga. Zaljubio sam se u moju sadašnju suprugu, koja je tada studirala u Skoplju. Kako bih bio bliži njoj, pokušavao sam da tamo upišem fakultet. Može se reći da sam tamo gubio vreme, ali sam dobio nešto drugo, moju ženu. Mislio sam, a i danas mislim da je ona vrednija od onoga što sam izgubio.
Ipak ste se vratili u Beograd i 1989. upisali Fakultet likovnih umetnosti. Bližile su se devedeste godine, koje nisu bile dobre ni za koga. Kako su se one odrazile na umetnost i na vas lično?
Moja želja da upišem fakultet je bila vatrena, što mi je davalo snagu da pokušam opet i opet. Kad se to desilo, nema tih reči kojima bih opisao zadovoljstvo i sreću. Posle prve godine, i moja supruga je prešla u Beograd. Prodavao sam slike po mnogim galerijama u Beogradu. Bili smo podstanari ali smo mogli da živimo od toga. I onda počinje pakao. Jedna po jedna galerija su me zvale i tražile da podignem slike jer su se zatvarale. Inače i samo studiranje na Akademiji košta. Trebale su mi boje, platna, četke. Od fakulteta se dobijalo vrlo malo. Ako hoćeš da slikaš, sam nabavljaš materijal. Kažem bili smo podstanari i to je trebalo platiti. Trebalo je naći novi izvor prihoda i što je najstrašnije ne u Srbiji nego van nje. Bili smo očajni. Naravno sve se odrazilo i na moj rad. Prvenstveno tako što umetnik ne može da stvara ono što želi nego ono što mora. U tom smislu to je bio veliki udarac na mene i moje stvaraštvo. To su godine kada sam posustajao i sve više se borio za život a sve manje slikao. I tu nastaje jedna rupa u mom slikarskom životu. Potrajala je ona malo duže, baš koliko je trajala kataklizma u Jugoslaviji.
Bili ste prinuđeni da egzistencije radi, boravite u Grčkoj. Tamo ste i nabavljali materijal za slikanje. Koliko ste tokom devedesetih bili angažovani što se izlaganja tiče?
Udaljavao sam se od slikanja jer sam morao da radim ono od čega je moglo da se preživi. Slikao sam ja i tada, imao sam materijal ali kad slikate a znate da nemate gde da izlažete, onda to izgleda kao da jurite maglu. Jer, iako slikar stvara u samoći u ateljeu, iako je izolovan, on ima potrebu da pokaže svoja dela. Izlaganje je verifikovanje onoga što radite. Samopotvrđivanje. Bez toga stvaralaštvo nema smisla. Nijedan stvaralac ne stvara samo za sebe. On stvara u sebi ali za druge. Izlaganje je krajnji cilj svakog umetnika. Ne izlagati , to je kao kada vrhunski kuvar spremi neko jelo i nikome ga ne da da proba. Onda je džabe kuvao.
Vi slikate na platnima velikog formata na kojima su uglavnom ljudske glave. Šta želite time da kažete?
Cilj mog stvaralaštva je da svoju unutrašnju borbu i snagu osećanja moga bića prenesem na platno, kako bih u posmatraču pobudio isto to. Poenta svakog umetnika je da stalno preispituje svoje unutrašnje “Ja” i da slikom natera publiku da se otvori, prepusti svom unutrašnjem biću i da pokuša da ga spozna.Sva osećanja koja proizilaze iz našeg unutrašnjeg stanja na kraju se odraze na lice. Zato su lice, ili glava često na mojim slikama. U tim licima satkana su sva previranja, nedoumice, borba savremenog čoveka u pronalaženju sopstvenog bića u ovom komplikovanom svetu. Naći svoj mir u nemiru oko nas. To pokušavam da prenesim preko tih lica, na posmatrača- moju unutrašnju borbu kao podstreh da i ona počne ili završi svoju borbu.
Čini se da je kolorit posebno izražen na svakom vašem delu. Primetno je ipak da dominira jedna boja. Zašto?
Boja je isto odraz osećanja, i zato mi je kolorit veoma važan. Na slikama uvek dominira jedna boja, kao osnova stanja. Ali kao što je svako osećanje složeno, i na mojim slikama ima i drugih boja, koje se prepliću.
Vaše slike su jedinstvene i po tome što se na njima nazire crtež, kao jedan od najznačajnijih umetničkih izraza. Mnogi umetnici ga “sakriju” bojama, vi, ne. Šta je poenta?
Crtež mi je isto jako bitan. Crtež je osnovni element u slikarstvu. Dokaz za to su i pećinski crteži kao preteča umetnosti, tako da na slikama imam skup ne samo boja, nego i crteža. Radim u slojevima da bi dočarao tu beskrajnu i složenu borbu oslobađanja sopstvenog “Ja”.Čovek je otkrio mikro i makro svet. I jedan i drugi su beskrajni. Ja slikanjem istražujem i jedan i drugi. U mnoštvu mikro mrlja, poteza, slojeva, linija stižem do konačne makro slike. Ja sam na stalnom putovanju između ta dva sveta i zalazim i u jedan i drugi. Pokušavam da svom unutrasnjem “Ja” nađem mesto i svrhu u tom beskraju. Zato preferiram velika platna koja punim slikarskim elementima, bojom, crtežom i slojevima. Tako i publiku uvodim u beskonačnost ta dva međusobno jako povezana sveta. Prepuštam im da i oni pronađu sami sebe u tome.
Magistar ste slikarstva, ali ste odlučili da budete samostalni umetnik. Radili ste kao pedagog samo godinu dana. Zašto ste napustili taj posao?
Rad u školi mi je prijao, jer su dečji radovi inspirativni, posebno kad deci date potpunu slobodu. Tada je njihova kreativnost fascinantna. Ali sistem obrazovanja dece u oblasti likovne kulture u školama je poražavajući. Ja sam čovek koji voli slobodu u smislu da mi vreme i sat predstavljaju problem. Volim da raspolažem totalno vremenom i svako ograničavanje mi ne prija. Samostalni umetnik samostalno raspolaže svojim vremenom. Valjda sam se zato opredelio za taj status.
Poslednji put ste izlagali u Vranju 2008. godine. Priznaćete velika pauza kada je reč o gradu gde ste odrastali. Šta je razlog?
Zadovoljstvo je veliko izlagati u gradu gde su svi moji prijatelji iz mladosti i moja rodbina. To je poseban osećaj. Uvek sam uživao u tome, mada moram da priznam da sam imao neku pozitivnu tremu. Iskreno, možda ću delovati i grubo ili čak prepotentno. Ljudi koji se bave kulturom u Vranju, prosto nemaju sluha za to. Tu su neki sitni interesi, neka vrsta otpora za sve one koji dolaze iz drugih gradova, pa mogu čak i da kažem strah od toga da će to da poremeti njihovu kolotečinu. Kao da se trude da više zadrže svoje pozicije, nego da rade posao kako treba. Poslednji put kad sam konkurisao, odbijen sam sa obrazloženjem da nemaju prevoz za tako velike formate koje ja radim. Da nije tužno, bilo bi smešno. Moram da izuzmem Mirjanu JOVANOVIĆ, za koju smatram da se istinski trudi i zalaže ali takve, po nekom nepisanom pravilu, guraju po stranu, naravno nepravedno. Tu spada i koleginica Zorana Petršijević, koja kao stvaralac razume potrebu izlaganja. Bilo je ranije ljudi koji su umeli da vode brigu o galeriji. Tu moram da spomenem pokojnu Snežanu RADIVOJEVIĆ. i Srboljuba DIMITRIJEVIĆA KUMA. Oni su imali dobar program i brinuli o kvalitetu izlagača. Ne bih želeo da prozivam neke ljude, jer to nije u mojoj prirodi, mada bih možda u interesu boljeg funkcionisanja galerije u Vranju i trebalo. Ja sam lično voljan da izlažem i evo nudim se sam. Ako je galerija zainteresovana, rado ću se odazvati pozivu.
Vaš autorski rad obeležile su i dve samostalne izložbe u Grčkoj. Kako je došlo do toga?
To je ono vreme kada sam morao da brinem o egzistenciji ali me je moje stvaralačko biće stalno proganjalo. Tamo sam boravio i radio nešto što je više zanat nego umetnost. Stalno sam razmišljao o stvaranju i slikanju. Promovisao sam se u galerijama, upoznavao ljude koji su iz moje branše. Neki su prepoznali ozbiljnost mog rada i eto tako je to od želje došlo do stvarnosti. Jednom sam izlagao u galeriji grada a drugi put u privatnoj galeriji u Skijatosu. Onda sam pozvao i svoje kolege iz Srbije pa smo imali zajedničku izložbu u galeriji kulturnog centra “BURZZI”. Želeo sam da Skijatosu pokažem srpsku umetnost. I bila je jako lepo primljena od strane Grka, mada je Skijatos turističko mesto. Na izložbi su bili posetioci, gotovo iz celog sveta. I na tu izložbu sam jako ponosan. Sa Grcima sam jako lepo sarađivao. Kad su se zatvorila neka vrata u Srbiji, otvarala su se druga u Grčkoj.
Kada je situacija u Grčkoj postala komplikovana otišli ste u Sloveniju. Šta ste tamo radili?
I tamo sam se angažovao i učestvovao dva puta na “EXTEMPORE” u Pirani. To je internacionalna izložba pod pokroviteljstvom Opštine Piran. To je zapravo ono što i slikanjem želim da poručim. Ako se čovek bori sa sopstvenim bićem i dovoljno ga istraži, prepoznaće njegovu potrebu, a kad se sam otvoriš onda se otvara i svet oko tebe.
Član ste umetničkog saveta ULUS-a. To ne može biti slikar bez uspešne karijere. Koji su kriterijumi da se izlaže u galeriji ULUS-a?
Da, sada sam u umetničkom savetu ULUS-a što smatram velikom čašću. To je udruženje sa velikom tradicijom i velikim brojem članova. Imamo Galeriju u centru grada u Knez Mihajlovoj a uprava je smeštena u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, gde imamo jako lep prostor za izlaganje. No kao i svi i mi imamo finansijskih poteškoća ali su izložbe ipak uspele da održe nivo i renome ULUS-a. Svaka grupna ili samostalna izložba koja se organizuje, mora da bude verifikovana od većine članova umetničkog saveta. Svako delo se posebno posmatra i onda veća da li zadovoljava kriterijume da bude izloženo. Stvarno se trudimo da održimo kvalitet. Organizuju se i grupne i samostalne izložbe, dozvoljava se pojedinim umetnicima da plate termin za izlaganje ali i tada samo uz saglasnost umetničkog saveta ili Upravnog odbora. Tako štitimo ugled ULUS-a i trudimo se da promovišemo prave vrednosti.
Šta je konkretno posao člana umetničkog saveta ULUS-a?
Svaki član umetničkog saveta, ili žirija, ima zadatak da proceni neko delo i da shodno tome odobri il ne, izlaganje tog dela u Galeriji ili Paviljonu. Procenjujemo da li je nečiji rad ozbiljan, da li zadovoljava kriterijume umetničkog dela ili ne. Članovi saveta se biraju glasanjem članova udruzenja i naravno da se traže ljudi koji su kompetentni i imaju ugled, da bi mogli da ocenjuju dela drugih stvaralaca. To je čast ali i odgovornost.
Kako biste ocenili srpsku umetničku scenu?
To je kao okean pun raznih vrsta i podvrsta živog sveta. Hiperprodukcija. Sve više se polaže na materijalno a sve manje na duhovno. Stvoreno je jedno potrošačko društvo u kome su poremećena merila vrednosti. Ima umetnika koji ozbiljno rade, u smislu da su posvećeni i da gaje prave umetničke i duhovne vrednosti a ima i mnoštvo onih kojima je prioritet samo novac. Publika je zbunjena. Mislim da je nedovoljno edukovana da sama proceni šta je tu vredno a šta ne. U umetničkim krugovima se još uvek to jasno prepoznaje. Društvo je to koje mora da se ozbiljno bavi umetničkim obrazovanjem ljudi i da promoviše prave vrednosti. A znate koje se vrednosti danas promovišu. Ne znam da li da zalazimo u detalje od toga da je Muzej savremene umetnosti još u fazi renoviranja, da je u istom stanju i Narodni muzej, da se sve manje para izdvaja za kulturu, da je položaj umenika u društvu marginalizovan, da vrlo često stvaraoci ne mogu da egzistiraju od umetničkog rada pa se okreću raznim drugim poslovima. Kažem mnogo je tu problema a ključni je da su se poremetila merila vrednosti ne samo u kulturi nego u svim sferama društva. To je jako teško promeniti ali ja kao neko ko prvenstveno voli umetnost a onda mi je to i profesija, gajim nadu da prave vrednosti kad tad mora da isplivaju na površinu. Kad se ne bih nadao ne bih se ni bavio slikanjem.
NEOLIBERALIZAM: Kako vam deluje vranjska umetnička scena?
U manjim mestima su ti problemi još izraženiji. Tako i u Vranju. Ali moje mišljenje je da danas ne možemo svesti likovnu scenu na grad ili državu. Toliko je svet otvoren, preko multimedija da je sada sve svetska scena, i sve ide u pravcu angažovanja pojedinca. To nam je doneo neoliberalizam. Na prvi pogled primamljiv a zapravo vrlo komplikovan a često i okrutan. I u svetu je umetnost u krizi, ne samo kod nas.
Kada vas možemo očekivati da izlažete u Vranju?
Ja sam se ponudio. Kad me pozovu, dolazim.
Slavica Cvetković
Profil
Rođen je 1961. godine u Zrenjaninu. Diplomirao je 1994. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na slikarskom odseku, gde je i magistrirao 1997. godine. Član je ULUS – a od 1995. godine i od skora član umetničkog saveta. Živi i radi u Beogradu. Ima 14 samostalnih izložbi, a grupno je izlagao više od sto puta u zemlji i inostranstvu.
Važnije izložbe: Beograd, ”Trijenale crteža i male plastike”, Paviljon “Cvijeta Zuzorić ”Prolećna izložba”, “Jesenja izložba ULUS-a”, Skijatos, Grčka “Boje Skiatosa”, Galerija “BURDZI”, „Slike i grafike umetnika iz Srbije“, Od 2001. godine na ULUS-ovim „Prolećnim“ i „Jesenjim“ izložbama u umetničkom paviljonu „ Cvijeta Zuzorić“, 37. Oktobarski salon, Umetnički paviljon „25. maj“, Gornji Milanovac, 4. međunarodni bijenale minijatura, do sada, bijenale „Crteža i male plastike“, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“.
Pohvala žirija za izložene radove na „ Jesenjoj izložbi“ 2013. godine, u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“.
Likovna kolonija “Idomeni”, Grčka 1999.
Likovna kolonija „Pod krovom Srbije“ Knjaževac 2017.
OBRAZOVNI SISTEM JE PORAŽAVAJUĆI
“Razredna mog sina, nastavnica srpskog i izvrsna pedagoškinja pozvala me da u školi izložim svoje slike, da deca vide izložbu jednog umetnika. I sve je to lepo organizovano. Deca su bila zainteresovana i baš su uživala. Čak sam bio zaprepašćen kako su pažljivo posmatrali platna, nisu samo prolazili pored njih. Jedan od učenika je bio u mojoj blizini i ovako prokomentarisao izložbu: “Ma, on sve to lepo nacrta ali kad treba da oboji, sve upropasit! Ta rečenica, možda najbolje ilustruje kakvo je likovno obrazovanje u školama”, prepričava, CVETKOVIĆ.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.