Svaki dan proveden u Srbiji je gubljenje vremena

VRANjSKE: Pre nekoliko dana zatvorena je vaša prva samostalna izložba?

SPASIĆ: Izložba crteža je trajala od 15. do 26. juna, a bilo je izloženo oko 40 radova, nije bilo mesta za više. Nije bilo dovoljno panoa u manjoj sali, a u većoj nije bilo mesta jer je neka druga izložba bila u toku. Meni je dizajn sportske obuće prioritet. Ranije sam crtao i karikature i portrete, kažu da bih bio dobar portretista. Na faksu sam puno slikao i crtao i bio među najboljima. Mnogi moji radovi predstavljeni su na izložbama na kojima sam osvajao nagrade za dizajn sportske obuće i cipela. Imam i radove iz konfekcije – majice, košulje, sakoe, pantalone, farmerke – i galanterije: novčanici, torbe ili kaiševi. Opredelio sam se za dizajn patika, ali mogu da osmislim dizajn za čoveka od glave do pete, kao i enterijera i eksterijera.

Kako teče proces stvaranja jednog para obuće, od ideja u vašoj glavi, preko skica, do finalnog dizajna?

Dosata tih ideja padne, što bi rekao moj profesor psihologije, kad svesni deo krene da se gasi i nastupa onaj nesvesni. I u snu mogu da se rode ideje, mada često sednem za kompjuter i guglam stvari, tražeći teksture i oblike, nešto u prirodi što bi mi pomoglo dalje sa linijama koje stvaram na modelu. Iz tih ideja izvlačim ono najbolje za određeni model. Od tih 40 ili 50 početnih skica izdvajam nekoliko koje dalje razrađujem. Onda se od tih nekoliko bira samo jedna koju razradim do kraja: stavljam materijale, pertle i boje, opremam patiku kako bi ona izgledala u radnji. Obraća se pažnja i na poglede „od pozadi i odozgo“, kako bi izgledao đon, zbog čega sam upotrebio baš te bočne linije i druge finese.

Koje materijale volite?

Koža je postala mejnstrim. Više se koriste sintetički i lagani materijali, da bi patika bila što udobnija. Uglavnom su to tzv. !!!!sock!!!! materijali; u pitanju je princip navlačenja patika poput čarapa, skoro da se i pertle izbacuju. Obuća se maksimalno uprošćuje. Imam i neke lude kolorite, ali uglavnom koristim crnu, belu, crvenu, teget, narandžastu, ljubičastu ili žutu boju. Na !!!!behance.com!!!!, sajtu za dizajnere, imam svoj profil. To je sajt za industrijski, produkt i grafik dizajn. Ima tu i mojih projekata. A i dobra je reklama za svakog, jer tu ljudi iz velikih brendova, kao što su !!!!Nike, Adidas ili Puma!!!!, gledaju i regrutuju ljude, da bi došli na plaćeni staž kod njih. To je i moj cilj, plaćeni staž u nekoj jakoj firmi koji traje od pola godine do godinu dana. Ako si dobar, oni te ostave da radiš u njihovoj firmi.

Igrali ste tenis?

Sve mi je bilo plaćeno da odem u Ameriku. Dobio sam, 2013, pet ponuda za stipendiranje, da treniram i igram za koledž i da tamo studiram. Sa jednim koledžom bio sam na potpis od dogovora. U poslednjem trenutku sam odustao, jer je jedan od smerova bila ekonomija, a ona mi ne leži. Tenis sam počeo da treniram sa tri i po godine, a bukvalno je reket bio veći od mene. Moj otac je od grada preuzeo šljakaste teniske terene na Sportskom centru još pre 20 godina i krenula je ta priča, iako sam kao klinac više voleo fudbal. Ćale me je, ipak, više gurao u tenis, jer smo stalno bili na terenima. Trenirao sam profesionalno petnaestak godina, sa ocem, ovde u Vranju, a jedno vreme i u Nišu, Paraćinu i Beogradu. Prestao sam pre četiri godine; pre nego sam upisao beogradsku Visoku politehniku.

PRIJEMNI

Zašto ste se opredelili za Beogradsku politehniku?

To je škola koja se bavi tekstilnim i industrijskim modnim dizajnom, tehnologijom kože i materijala, i popularna je u svetu obuće. Sa fakultetom me je upoznao prijatelj iz Vranjske Banje koji se modelarstvom bavi već 40 godina. Dvoumio sam se između grafičkog dizajna na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i modnog dizajna na Politehnici. Prijemni sam spremio za mesec i po dana. Od preko 300 kandidata bio sam drugi na listi. Odlučio sam da, eto, ne odem na koledž. Na prijemnom smo imali zadatak da za četiri sata, ugljem, nacrtamo postavu mrtve prirode. Sedeli smo u krugu, na štafelajima, u sredini je bilo nekoliko postava, pa koja ti se zapadne. Za ta četiri sata ja nisam ustao nijednom. Dežurni profesori su prolazili i gledali radove, a samo su ispred mog štafelaja sedeli po 15 minuta i gledali kako crtam. Imali smo i test opšte informisanosti, gde je 60 posto pitanja bilo o umetnosti, i test sposobnosti, na kome smo imali zadatak da neke objekte prebacimo u „3D“, odnosno da, na osnovu predmeta koji se nalazi na slici, prikažemo različite uglove tog predmeta, kako ih mi vidimo.

Da li imate još neka interesovanja ili hobije, pored dizajna i tenisa?

Ćale me je oduvek gurao u neke lepe priče: znam da sviram klavir i gitaru, pevao sam u horu, učio engleski jezik, u osnovnoj školi sam bio „vukovac“, a u gimnaziji odličan đak. Uvek sam crtao kući, ali se nikad nisam dovoljno posvećivao tome. Onda se povratila želja ka crtanju i odlučio sam da upišem modni dizajn.

Svirali ste gitaru i klavir. Recite nam nešto o vašoj „muzičkoj karijeri“.

Klavir sam počeo da svirao sa sedam godina. Ali tad nisi mogao da biraš instrument, već onaj koji ti oni dodele. Prve dve nedelje svirao sam flautu, i nije mi se dopalo, hteo sam da odustanem. Izdržao sam te dve nedelje i prešao na klavir, kod profesorke Biljane. Tri godine sam svirao, ali mi je dosadilo. Nikad nisam završio Osnovnu muzičku školu. A gitaru sam počeo da sviram sam, posle klavira. Nisam neki ekspert, ali znam akorde, malo skale i solaže, uglavnom i pevušim uz gitaru, kad sam sa društvom.

Kakve uspomene budi sećanje kod vas pevanje u horu?

Pevao sam u horu u osnovnoj i srednjoj školi. Najpre me je „vrbovala“ Vesna Mladenović, profesorka muzičkog, jer me je viđala u Muzičkoj školi, pa me je pozvalana probu i bila oduševljena. Ja, iskreno, sebe nikad nisam smatrao preterano dobrim pevačem. Sa horom smo učestvovali na raznim otvaranjima, u pozorištu, na danima škola i slično. Profesorka Vesna me je, nakon što sam upisao gimnaziju, pozvala da opet pevam. Taj gimnazijski hor je imao svega dvadesetak članova. Sećam se da smo na takmičenju u Novom Sadu osvojili treće mesto, što je, mislim, najveći uspeh gimnazijskog hora ikada. Borili smo se sa ozbiljnim horovima, od po pedesetak članova, iz cele Srbije.

Da li ste imali problema prilikom organizacije dnevnih aktivnosti?

Ćale mi je uek govorio da imam vremena onoliko kako se organizujem. Čitav dan mi je bio isplaniran i nisam gubio vreme na uličarenje i slične gluposti. Krenuo sam da izlazim tek u drugom razredu srednje škole, što je stvar ličnog izbora, zato što mislim da mladi ne treba da gube vreme na to, već da uče, čitaju knjige, sviraju, crtaju, ili rade šta god ih interesuje.

VODE NAS U PROPAST

Ko vam je usadio ljubav prema sportu?

Otac Miroslav, doskora načelnik za sport, informisanje, kulturu i omladinu, sada je samostalni stručni saradnik za sport i omladinu. Magistrirao je na DIF-u u Nišu i bio je odličan fudbaler. Kroz projekte je Gradu doneo 15 miliona evra, a obezbedio je i tri miliona evra za Skijalište „Besna Kobila“, kao i za nekoliko žičara koje je trebalo postaviti gore. Ja skijam od treće godine, snoubord vozim oposlednjih pet ili šest. Skijao sam na Besnoj Kobili, Kopaoniku, Bansku, Borovecu. Otac mi je usadio ljubav prema sportu, možda sam se zato i opredelio za dizajn sportske obuće.

A vaša majka?

Majka sada živi u Americi. Ona je profesorka engleskog jezika, i dok je bila ovde, često smo vežbali engleski. Čak se dešavalo i da u kući, sa njom, uopšte ne pričam srpski. Ona je, kao i otac, iz Vranja. Živi, koliko sam obavešten, u Nju Džersiju, blizu sestre koja je u Njujorku. Viđaju se jednom mesečno. Pokojni deda, njen otac, je bio glavni za uvoz i izvoz jedno vreme u „Simpu“, zato je i živela jedno vreme u Americi. Kad se vratila, počela je da se zabavlja s mojim ocem. Sestra Aleksandra je starija četiri godine. Nisam je video šest godina, koliko i majku, mada sa njom pričam najnormalnije.

Vidite li svoju budućnost u Srbiji?

U ovoj zemlji nema perspektive za mlade ljude. Domovina te bukvalno tera da ideš odavde, da ostaviše sve prijatelje, porodicu i devojku za neko bolje sutra. Ne vidim izlaz. Pogrešno razmišljamo, pogotovo ljudi koji nas vode. Ja bih u Ameriku, jer je najbolja zemlja za razvoj dizajnera sportske obuće, iako mi se ne sviđa činjenica što mogu da napustim svoju zemlju. Ali ovde nema perspektive za mlade i talentovane ljude. Svaki dan proveden ovde je, nažalost, gubitak vremena. Pitanje je trenutka kad ću da dobijem neku ponudu za posao i da „palim“ gore.

PROFIL

Strahinja Spasić je rođen 25. jula 1994, Vranje. Nakon osnovne škole i gimnazije, upisuje Visoku školu strukovnih studija „Beogradska politehnika“. Studije je završio sa prosekom iznad 9,5, a diplomirao, u aprilu 2017, sa ocenom 10. Dobitnik je nagrade za najbolji crtež, kao najmlađa nada Vranja, dok je pohađao Likovnu radionicu. Druga dva priznanja osvojio je na grupnoj izložbi Beogradske politehnike, u Domu kulture, u Studentskom gradu, 2014. i 2017, što su mu prve nagrade za dizajn obuće.

DANAŠNjE DEVOJKE SU POLUDELE

Budući da ste stalno zauzeti crtanjem i dizajniranjem, kao i da imate hobije, koliko vam vam vremena ostane za izlaske i devojke?

Sa Milom sam u vezi deset i po meseci. Nekoliko dana pre nego da nju upoznam mislio sam da više devojku neću naći. Devojke, što kažu ljudi, maštaju o „princu na belom konju“, ali to više nije beli konj već neka „besna“ kola, maštaju o brdu para, stalnim putovanjima i hotelima. Moja računica je da je 85 posto devojaka takvo. Vrednosti su se pogubile, današnje devojke su poludele. Danas je najnormalnije da devojka prevari momka i obratno. Ovo je ludo vreme po pitanju muško-ženskih odnosa.

A kakva je Mila?

Prvih 15 minuta koje sam proveo sa njom, znao sam da je to – to. Ona je u ovih jedan posto, savršena je. Sad će da upiše treću godinu u gimnaziji. Videćemo čime će da se bavi. Nadam se da ću ja do tad da odem za Ameriku i da je povučem sa sobom, da može da upiše koledž.

RAD U GEOX-U NAJGORI PERIOD U ŽIVOTU

 U Geox-u sam radio od 1. oktobra 2015. do 27. novembra 2016. Tad sam dao otkaz. Period koji sam proveo u ovoj firmi mi je najgori u životu. Budio sam se ujutru u 6 sati, sa mišlju: da li je moguće da opet moram tamo? Mrsko mi je bilo da idem na posao. Prvih šest ili sedam meseci radio sam po deset sati dnevno. Oni su me angažovali da učim posao modelara i budem neka vrsta pripravnika, ali i da napredujem kroz školovanje, pričali su mi o masteru u Milanu. Sve se promenilo kad je otišla Nadica Stošić, šefica kadrovske službe, i generalni direktor Gaetano Ambrosio, sve je zaboravljeno. Na njihovo mesto došao je Marco Basilio. On izleda ništa nije očekivao od mene, kao da sam bio višak. Za deset meseci nisam imao ni pet minuta razgovora sa njim. Krojio sam ručno, na mašini, krojio šablone, pregledavao noževe za krojenje, brisao i čistio regale i slično. Ovo su poslovi koje bilo koji radnik iz proizvodnje može da obavlja. Oni i treba to da rade, ne ja kao modelar. Obećana mi je početna plata od 500 evra, a primao sam 23.000 dinara. Taj Ambrosio – direktor, ozbiljna faca, intelektualac u proizvodnji obuće, čovek koji preko 30 godina radi sa obućom – dođe kod mene i diskutuje sa mnom o mojim skicama!

.