Dobrivoje se pre nekoliko dana vratio iz Ohrida, sa internacionalnog takmičenja mladih muzičara „Ohridski biseri“, gde je osvojio drugo mesto u kategoriji trubača, prvo mu je izmaklo za samo 0,75 poena, od mogućih sto.
„Jedva smo ga smirili“, priča otac Ekrem, „plakao je satima. Dobro, sine, u toj konkurenciji, svetskoj, i drugo mesto je veliki uspeh. Ne more, Dobrivoje navikao na prvo pa na prvo, sa 100 poena. Nemoj da mu pominjete brojku 99,25, to ga nervira“.
Tri godine mlađi brat Kristijan sa interesovanjem prati razgovor sa Dobrivojem, i povremeno se ubacuje sa duhovitim komentarima, jer i on je trubač, kao i svi Mamutovići.
Dobrivoje je malo stidljiv, što i priliči njegovim godinama, ali ga otac Ekrem i deda Dobrivoje, po kome nosi ime, polako oslobađaju treme.
„Trubu sam“, kaže Dobrivoje, „počeo da sviram sa pet godina“.
„Ma, kakve pet godine“, ubacuje se deda Dobrivoje, „od kad se rodio, beba beše, kupovao sam mu plastične igračke, trubice; e sad, svira onu pravu, veliku“.
Već sa deset godina, Dobrivoje junior ne može da nabroji nagrade koje je do sada dobio. Prva nagrada u Beogradu na internacionalnom takmičenju „Davorin Jenko“, pa nagrada Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Negotinu, na memorijalnom takmičenju „Mile Paunović“, ove godine još ta jedna, pa još jedna „Davorin Jenko“, pa Zrenjanin – prva nagrada i specijalna nagrada na Festivalu muzičkih i baletskih škola; sve sa maksimalnih sto poena!
„Zato mu ne pominjite“, kaže Ekrem, „onih ohridskih 99,25“.
Dobrivoje je imao i nastup u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu, u okviru projekta Music art project Serbia, El Sistemo i prijatelji pod nazivom „Orkestri i horovi nade“, na kome je učestvovalo više stotina dece. Koncert je bio revijalni, ne takmičarski, ali je Dobrivoje ipak poneo nagradu, kao najtalentovaniji učenik trube. O Dobrivoju je u okviru ovog projekta snimljen i dokumentarni film.
„Još malo“, pade komentar, „pa će da nadmaši oca“, što Ekremu beše em drago, em se, onako zbog umetničke sujete, pomalo i „namusi“, jer nema međunarodne trubačke nagrade koju ovaj veliki umetnik nije osvojio.
A SAD ATINA
Pa, kako izgleda dan buduće vranjske zvezde trube?
„Ujutru“, kaže Dobrivoje, „čim se probudim, ja zgrabim trubu; uostalom, i spavam sa trubom, i jedem sa trubom. E, jedino u školu ne nosim trubu“.
U koju školu, jer Dobrivoje pohađa dve – đak je petog razreda OŠ „Dositej Obradović“ i ide u treći razred Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Vranju, kod profesora Vladice Vasića. U jednoj ruci truba, u drugoj sendvič, koji pojede na brzinu, uz put.
„Kad god osvojim nagradu“, kaže Dobrivoje, „ja uvek počastim svoje odeljenje kolačima i sokovima; pa mi svi vuku uši, misle da mi je rođendan! Aman, drugari, pa nisam rođen pet puta“!
Dobrivoje kod profesora uči klasičnu trubu, a u kući sa ocem Ekremom i dedom Dobrivojem naš, vranjski repertoar, koji je ova porodica proslavila širom sveta.
„Ponosim se svojim ocem, dedom“, kaže Dobrivoje, „ipak, najbolji partner za vežbanje mi je brat Kristijan“.
Sezona je u punom jeku, i Dobrivoja kao sledeći izazov za koji dan očekuje Atina, finale dvogodišnjeg međunarodnog projekta, gde je pozvan kao prvi trubač u kategoriji najmlađih i najtalentovanijih. Naravno, očekuje 100 maksimalnih bodova.
Dobro, a šta je sa Gučom?
„Nastupamo“, kaže Ekrem, „na glavnoj bini, na stadionu, ali u revijalnom, ne takmičarskom programu. Zašto? Pa zato, ako se takmičimo, zna se ko će odneti nagrade, pa onako kolegijalno, želimo i drugim kolegama trubačima iz Srbije da damo priliku, da osete slast pobede“.
„Naravno, bez Dobrivoja i Kristijana ne idem u Guču“, kaže Ekrem.
„Pa, ni mi te ne bismo pustili bez nas“, kroz smeh kaže Dobrivoje.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.