Večno zujanje na vlasti

PARADIGMA

Njegov recept za uspeh je poznat i proveren, uvek u establišmentu ili uz njega, stalno dokazivanje na liniji vlastodržaca, večno na vojničkoj straži prvo SKJ, zatim redom, „Simpa“, „Jumka“, SPS, a sada i SNS, dosledno protiv novotarija poput privatizacije medija, sa istom „doslednošću“ postao većinski vlasnik RTV Vranje, (ne)odbranjene medijske kuće koju je toliko branio. To je Zoran Veličković, većinski vlasnik i direktor RT Vranje, u medijskoj sferi personifikacija komesara u agiptropu, u firmama u kojima je radio odan i lojalan čelnicima sve do trenutka kada bi osetio da treba ići dalje, u nove pobede. Prema radnoj i političkoj biografiji predstavlja paradigmu društvenih odnosa u Srbiji u poslednje dve decenije dvadesetog i prvim decenijama aktuelnog stoleća. Stipendista „Simpa“ na trećoj godini fakulteta, od 1984. godine zaposlen u Tomićevoj kompaniji, član SKJ i sa 29 godina najmlađi delegat u Veću Udruženog rada Skupštine Srbije.

„Pohvaljen sam na studenstskoj praksi u Simpu koji su svi akademski građani iz Vranja izbegavali i nakon završetka studija zaposlio se u kompaniji“, priseća se Veličković.

U „Simpu“ počinje od referenta i prolazi sve faze u hijerarhiji ove fabrike. Prilagođavajući se novim političkim okolnostima, od 1990. postaje član SPS, dosledno se držeći sopstvenog ideološkog ubeđenja uvek u saglasju sa ličnim interesima. Iz Simpa 1994. odlazi u „7. juli“ gde dve godine odoleva pritiscima poslovođa koji se protive kompjuterizaciji poslovanja. Dva dana nakon odlaska iz „7. jula“, na poziv Staniše Janjića, prvog čoveka „Jumka“, postaje njegov pomoćnik i rukovodilac marketinga, istovremeno i glavni urednik „Jumko novina“ i kasnije „Jumko radija“, zatim, komercijalni direktor „Bivode“ u osnivanju.

„Ti si taj Zoran Veličković, o tebi sam čuo svašta, ružno nije dokazano, a  za lepo ima dokaza“, i danas se seća šta mu je rekao Staniša Janjić, tadašnji prvi čovek „Jumka“, prilikom prvog susreta, pre nego ga je postavio na mesto pomoćnika generalnog direktora za Beograd i Vojvodinu.

 Za vreme postpetooktobarskog prevrata u „Jumku“ 2000. godine nije se našao na listi nepoželjnih direktora.

„Krizni štab je tako odlučio, iako je smenjen i udaljen iz preduzeća gotovo kompletan menadžment, pa sam ostao u Jumku do 2003. godine“, ističe Veličković.  

Nakon odlaska iz „Jumka“, te 2003, Veličković prelazi u novootvoreno vranjsko Odelenje Regionalne privredne komore Leskovac na čijem je čelu tada bio Sava Marković, socijalistički kadar, ali je ubrzo bio izložen pritiscima opštinske vlasti da pređe u RTV Vranje.

„Zanimljivo je da je tadašnji predsednik opštine Vranje Miroljub Stojčić bio protiv mog angažovanja u Komori, ali me je uskoro pozvao da dođem u RTV Vranje, što sam pod pritiskom prihvatio i obavljao dva posla, u komori i sa trećinom radnog vremena u RTV“, podseća Veličković.

PUČ I SMENA

Septembra 2003. dogodio se u režiji političara i privrednika iz Vranja puč u Regionalnoj privrednoj komori u Leskovcu; smenjen je Sava Marković, a umesto njega na tu funkciju imenovan Goran Jović, kadar Demokratske stranke. Zoran Veličković je proglašen tehnološkim viškom i po diktatu (ne)prilika sa 100 odsto radnog vremena nastavlja da obavlja dužnost direktora RTV. Na toj funkciji „izgurao“ je za vladajuće socijaliste kampanju za lokalne izbore 2004. i toliko se zamerio opoziciji da je Dejan Stanojević, tada potpredsednik GrO DSS, otvoreno govorio „kako je prevashodni cilj njegove i drugih stranaka opozicije urgentna smena Veličkovića sa mesta direktora RTV“. A kada je šest godina kasnije, 2010, Veličković od vladajućeg saveza SPS-DS ponovo nominovan za funkciju direktora RTV, „zlopamtilo“ Stanojević sa pozicije čelnika GrO DSS reagovao je žestoko i nepomirljivo.

„DSS neće glasati za Veličkovića i biće protiv njegovog izbora na funkciju direktora DSS“, obećao je Stanojević i sa svojim odbornicima ispunio dato obećanje.

Tu prelomnu 2004. posebno će pamtiti Zoran Veličković, jer ga je demokratska vlast smenila sa mesta direktora RTV i na taj položaj imenovala Vukašina Obradovića, vlasnika Vranjskih. Veličković ne krije da je emotivno doživeo svoju prvu smenu sa funkcije prvog čoveka RTV.

„Odlukom tadašnje većine u Skupštini opštine smenjen sam iz političkih razloga“.

Ali, samo nekoliko dana kasnije, kada je po diktatu Vojislava Koštunice iz Beograda srušena prva demokratska vlast u Vranju posle 1945. godine, vladajući savez SPS-DSS-G 17 plus „izneverio“ je Veličkovića i za direktora RTV postavio Oliveru Djorđević, pa je večiti vojnik vlasti morao da potraži novo uhljebljenje. Ceneći njegove nesporne zasluge za „Simpo“ i SPS iz bliže i dalje prošlosti, Dragomir Tomić, čelnik „Simpa“, pozvao ga je da se posle 10 godina vrati u Kompaniju, što Veličković tumači na svoj prepoznatljiv način.

„Ponosan sam zbog toga, jer su u Simpo posle odlaska u druge firme, vraćena samo dvojica rukovodilaca, Miodrag Tasić i ja“, naglašava Veličković.

U „Simpu“ Veličković obavlja razne dužnosti, u „Kondivi“, kao direktor nabavke, direktor Fabrike tepiha u Donjem Stajevcu i komercijalni direktor „Kondive“ u Beogradu, ali se 2010. vraća svojoj „najvećoj“ i neprolaznoj ljubavi, Radio televiziji Vranje, gde je te godine glasovima odbornika SPS, DS i URS po drugi put izabran za direktora ove medijske kuće.

„Čudne su okolnosti vezane za moj izbor 2010. i smenu 2004. Kada sam prvi put smenjen, zaposleni su hteli da štrajkuju, a kada sam drugi put izabran, peticijom koju je potpisalo 90 odsto zaposlenih, izjasnili su se protiv mene“, priča Veličković.

VUK I DLAKA

Da vuk menja dlaku, ali ćud nikako, u njegovom slučaju videlo se kada kao direktor RTV zabranjuje emitovanje filma o 5. oktobru i izaziva žestoku reakciju predstavnika medija i novinarskih udruženja. Veličković, međutim, tvrdi „da je taj slučaj bio ispolitizovan od strane njegovih protivnika“.

„Tada sam zaštitio RTV Vranje od nedefinisanih autorskih prava, što je kasnije shvatila i urednica Ljubica Zdravković Džonov koja će mi postati najbolja saradnica“, potencira Veličković.

Po priči radnika RTV, svedoka događaja u ovoj kući od oktobra 2010, „Veličković je lično zabranio emitovanje filma o 5. oktobru u tipično komesarskoj akciji, ali se vrlo brzo zbližio sa Džonovom i sada su dvojac na kormilaru“.

„Čak je poput komesara OZNE tada počeo da nosi kožne mantile, valjda da bi nas zastrašio“, pretpostavlja sagovornik iz RTV.

KAKO SAM POSTAO VLASNIK RTV

Da je Zoran Veličković, osim ispoljenog pragmatizma i sposobnosti snalaženja u novim društvenim okolnostima i lokalnim prilikama, pomalo i dete sreće, pokazuju događaji koji će uslediti posle 2012, kada nova republička vlast na čelu sa Srpskom naprednom strankom oktroiše nove medijske zakone koji predviđaju ukidanje regionalnih javnih servisa i izlazak države iz medija. RTV kao regionalni javni servis i miljenik svih garnitura na vlasti u Vranju, koja je iz gradskog budžeta dobijala između 35 i 45 miliona dinara godišnje, uglavnom za plate više od 50 zaposlenih radnika, našla se u opasnosti da ostane bez sigurnih para iz državne kase a nad njom se nadvila neizvesnost buduće privatizacije. Zoran Veličković tada kreće u žestoku borbu za opstanak regionalnih javnih servisa u koju se uključuje na svim nivoima, zajedničkim akcijama sa novinarskim udruženjima slične orijentacije i nekim sindikatima. Konsterniran neuspehom u toj borbi, Veličković 2015. uzima otpremninu u iznosu od 7.500 evra i odlazi iz RTV, navodno zbog privatnih problema. Otpremninu dobijaju i 24 zaposlena radika u iznosu od 400-500.000 dinara i odlaze iz Televizije. Nakon procene kapitala RTV od strane Ekonomskog instituta na iznos od 180.000 evra (??), izbegnuta je prodaja ove medijske kuće, a akcije su podeljene zaposlenima i nekadašnjim radnicima. Tada na scenu stupa Veličković i kao i mnogo puta u svojoj karijeri, izlazi kao pobednik, izborom za direktora RTV i sticanjem većinskog vlasništva nad ovom medijskom kućom. Zamisao „režije“ da Zoran Veličković, sadašnji vlasnik (ne)odbranjene medijske kuće koju je toliko branio,  RTV Vranje, polazila je od ideje da se opstruira moguća prodaja ovog medija i zaposleni dođu do deonica i postanu akcionari. Nerealnom procenom vrednosti, Ekonomski institut je postao saučesnik u namerama „režisera“ i njegove logistike iz prethodne gradske vlasti da se ne pojavi kupac ovog medija. Podeljene su deonice, a zaposleni su neko vreme lepo živeli zahvaljujući gradskom konkursu za medije: 7,5 miliona u 2015. i 9 miliona dinara u 2016. To Veličković pravda „brojem zaposlenih, kvalitetom programa i odlukom nezavisne komisije“. I, u januaru 2017, grom iz vedrog neba, Zoran Veličković kupuje deonice od sedam naročito izabranih podobnih „srećnika“ iz RTV za ukupan iznos od 30.000 evra i postaje većinski vlasnik sa 61 odsto akcija! Sve regularno i po zakonu!? Preostali akcionari sa svojim deonicama mogu da se slikaju, a oni koji su mu prodali deonice pravdaju se „da su to morali da učine“. Veličković potpuno mirno komentariše ovaj veleobrt od žestokog protivljenja privatizaciji RTV do njenog većinskog vlasnika.

„Većinski sam vlasnik RTV, ali sam i dalje žestok protivnik privatizacije lokalnih medija i važećih medijskih zakona. Zato sam istražio sve slabosti zakonske regulative u oblasti medija i u skladu sa zakonom postao većinski vlasnik RTV, čime sam sprečio da ova kuća doživi sudbinu največeg broja lokalnih medija u Srbiji“, hvali se Veličković.

REKLI SU O VELIČKOVIĆU

Igor Andonov: „Veličković je čovek vlasti, vojnik SPS, sada vojnik SNS, večiti vojnik vlasti, to je bio, to će ostati“.

Zoran Antić: „To je ozbiljna tema, to je čovek sa posebnim pogledima na život i društvo, u isto vreme i korektan i nezgodan saradnik, uporan je do tvrdoglavosti, zato još uvek verujem da je socijalista. To što je tužio SPS, to je zaštita privatnog kapitala“.

Novica Mitić: „Da je Srbija pravna država kao što nije, Zoran Veličković, Siniša Mitić i Gradimir Jovanović morali bi da budu najmanje u kućnom pritvoru zbog onoga što su uradili na medijskom planu od 1990. do danas“.

Milan Mihajlović: „Uspešno smo sarađivali u „Jumku“, gde sam radio kao grafički dizajner, a on bio direktor marketinga. Prema Pokretu Dveri imao korektan odnos do juna 2016, a onda se promenio u negativnom smislu zbog dolaska SNS na vlast u Vranju“.

VELIČKOVIĆ TUŽIO SEBE

Kada se na sajtu „Vranje, grad političkih lopova“ 2013. godine  pojavila vest da je Zoran Veličković navodno „ukrao miksete“, direktor RTV je Osnovnom javnom tužilaštvu podneo krivičnu prijavu protiv NN lica, ali i sebe, sve u cilju da zaštiti imovinu svoje medijske kuće od drugih, ali, kako vidimo, i od samoga sebe!?