Stra’ od mrtvi

Eko Taxi Vranje

 



CRKVENE KNjIGE

„U Sabornom hramu Svete Trojice u Vrnju postoje knjige umrlih, u kojima su upisana imena ljudi koji su do 1933. godine živeli u Vranju. S obzirom da je otac Stojan po nekim kazivanjima ubijen dok je prodavao obuću po selima, 1881. godine, njegovo ime nije upisano u crkvenu knjigu umrlih. Borina majka Vaska je umrla 1883. pa je logično da i ona nije upisana u crkvenoj knjizi. Baba Zlata je umrla 1896. godine, tako da ni nje nema u knjizi preminulih“, kaže jedan od sveštenika Eparhije vranjske koji je zamolio da mu ne objavimo ime.

On kaže da su Bugari, kada su okupirali Vranje 1868. godine, popisivali domaćinstva u Vranju i to u mahalama i ulicama, da bi naplaćivali porez od žitelja. Članovi domaćinstava su upisani  u knjizi koja se nalazi u Istorijskom arhivu, i tu je moguće da postoje imena Borinih roditelja i baba Zlate“, kaže sveštenik.

Kada će Crkva iz Arhiva dobiti knjigu, za sada se ne zna, jer prema rečima našeg sagovornika, gotovo niko se ne interesuje za smrt svojih predaka, pa tako ni Vranjanci za grobna mesta Bore Stankovića, njegovih roditelja i baba Zlate.

Praunuk Bore Stankovića, Zoran Davidović se takođe pita gde su grobovi njegovih predaka:

„Kada ste me pozvali na Veliki Petak, da mi ulepšate Vaskrs pitanjem gde su zemni ostaci pradedinih  roditelja, Stojana i Vaske, a naročito gde je grob baba Zlate, filmovi su polako počeli da se odmotavaju. Prvo sam dugo pričao sa mama Zorom na tu temu, da li postoji još neka priča koje može da se seti u vezi sa tim, jer, iskreno govoreći, ta tema nas nije okupirala, bar ne do sada. Zaključili smo da, kako Borina srednja ćerka Stanka o tome nije pričala, da jednostavno nije znala, a bivala je vrlo često u Vranju. Za grob Stojana sam gotovo siguran da ne možemo da ga lociramo, pošto je Stojan opljačkan i ubijen na jednom od njegovih putovanja kada je nosio robu van Vranja. Istorijski gledano, smrti Stojana i Vaske padaju u vreme oslobođenja Vranja 1879. ako se ne varam“, kaže Davidović.

On smatra da je odgovor na pitanje da li je stigla samo vest o ubistvu Stojana ili je stiglo i telo,  u domenu špekulacije:

„Kako je baba Zlata iz osiromašene čorbadžijske kuće, to o načinu i mestu sahrane Vaske, verovatno imamo u scenama sahrana, u čaršavu u skromno obeleženoj humki, opisanih u pradedinom delu.  Mogu da zamislim, ali isto tako moram da proverim (u crkvenim knjigama na primer) kako je i gde baba Zlata sahranjena. To je ipak događaj koji je Boru „fizički“ odvojio od Vranja u kome on više nema sidro za koje može da se veže“, objašnjava Borin praunuk.

Davidović nastavlja priču ukazujući na činjenicu da je  krajem 19.  veka i dolaska  Borinog u Beograd, prošla  121 godina:

„Kada se uzmme u obzir koliko je okupatora prošlo Vranjem, a samim tim i Vranjskim grobljem, moglo bi samo da me prijatno iznenadi da mogu da u nekoj budućnosti makar zapalim sveću na grobu (grobovima) Stojana, Vaske i Zlate, kao što o Zadušnicama to radim na grobovima mojih predaka (uključujući i deda Boru)“, završava Zoran Davidović, praunuk Bore Stankovića.

KNjIŽEVNI OPUS

Momčilo Zlatanović, dr fololoških nauka i univerzitetski profesor u penziji, je zajedno sa Ristom Simonovićem Gočobanom, istraživao gde su grobovi Stojana, Vaske i Zlate Stanković:

„Raspitivali smo se kod starih vranjskih porodica, ali niko nije znao da nam kaže gde su grobna mesta. To nije razlog da se mi danas čudimo i posebno uznemiravamo. Takva su vremena bila. Za razliku od Riste Gočobana, koji je tražio imena pokojnika i u crkvenim knjigama, ja sam se više bavio onim što je Bora kao dečak i mlad čovek doživeo sa baba Zlatom, što je posledica njegovog pisanja. Ona ga je gajila, pružala mu sve, ali je nažalost rano preminula. Ne bih znao reći ko je kriv što se ne zna gde su grobna mesta Borinih roditelja i babe Zlate. Za mene je značajniji stvaralački opus Stankovića“ kaže Zlatanović.

Dr Vera Cenić, profesorka u penziji, ne krije iznenađenje što se konačno progovorilo na ovu temu:

„Iskreno, nisam se nikada time bavila, čak mi nije palo na pamet da to istražujem, ali to je lep poduhvat. U ovom slučaju nije reč o potrebi da Vranjanci znaju gde su sahranjeni Borini roditelji i Baba Zlata, radi se o kulturnom poduhvatu. Inače, potrebe da se zna, nema. Gde su grobna mesta piščevih roditelja i babe, više nikome ništa ne znači, jer je mnogo vremena prošlo, ali bi bilo lepo da saznamo. Radi se o nebrizi Vranja i Vranjanaca“, kaže Cenićeva.

Smatra da u to vreme nije bilo mnogo pismenih ljudi. Bora nije živeo u Vranju, Baba Zlata je rano preminula, a on je još bio student:

„Prošla je sto dvadeset jedna godina od tada. Zato nije neobično što se ne zna. Bora je svakako u Vranju. Tu je i Baba Zlata, mislim na ulicu koja nosi njeno ime, i stava sam da je to dovoljno. Ja ipak mislim da to što ne znamo nije fenomen i nije za rubriku verovali ili ne, jer je mnogo vremena prošlo, a oni nisu bile stvarne ličnosti u književnom smislu, osim Bore“, pojašnjava prof. dr Vera Cenić.

Zoran S. Nikolić, književnik iz Vranja smatra da pitanje  gde su grobna mesta Stojana, Vaske i baba Zlate, danas mogu da se postave u rubrikama tipa „da li ste već čuli“:

„Ovde se nameće pitanje u kom kontekstu je čitava priča vezana za kulturu. U najširem smislu – da, ali u smislu poznavanja dela Bore Stankovića to nije toliko relevantno. Iskreno, ja se bojim da nisu preorana i prekopana grobna mesta. Baba Zlata je preminula pre oko 120 godina. Da Bora Stanković potiče iz neke intelektualne porodice, da su njegovi preci pisci ili priznati itelektualci, onda bi bilo smisla da se o tome zna. Ovako, možemo samo da istražujemo i postavljamo pitanje „Da li ste već čuli“, reči su Zorana S. Nikolića.

Profesorka srpskog jezika i direktorka Gimnazije „Bora Stanković“, Suzana Mišić Stanković, smatra da to što se ne zna gde su grobna mesta Borinih roditelja i babe, nije prvi put da smo kao ljudi zgrešili, i da je još jednom učinjena nepravda prema Bori:

„Priznajem da sam  zatečena pitanjem o tome gde je grobno mesto baba Zlate i njegovih roditelja. Kako se dugo niko nije zapitao  do sada  i kako je  to ostalo, nama  Vranjancima je pitanje  bez odgovora“ , iznosi svoj stav Mišić Stanković.

Ona podseća da je Bori od najranijh dana mnogo toga oduzeto. Baba  Zlata je  jedina bila i ostala njegov svet. Od nje je učio , slušao, pamtio, zapisivao, a nama  je bilo dovoljno  da  znamo Ulicu Babe Zlate, kuću, bunar, dud. Dakle, sve ono što podseća  na  život, Borin život, ali šta biva kada više  nema baba Zlate i Bore:

„Nije  prvi da mu  je učinjena  nepravda, a sve je ostavio  Vranju i  Vranjancima. Sećanje  na baba Zlatu je sećanje na sve one žene koje su  bile  više od majke. Ona zasigurno jeste. Mi  danas  ne obilazimo  njen  grob jer ne znamo gde  počiva, a dugujemo  joj najviše jer da nije bilo nje, ne bi ni bilo najlepših priča o ljudima nama toliko bliskim i  znanim po mentalitetu, životu, sudbini, navikama“, reči su Suzane Mišić Stanković.

Nastavljajući priču o baba Zlati, ona konstatuje i postavlja pitanje:

„Ona je Vranje  i  Vranjance otrgnula od  zaborava; a Mi“?, pita se naša sagovornica i dodaje:

„Možda  su i posleratna dešavanja i društvene prilike doprinele da se izgubi trag, ali to nas ne oslobađa odgovornosti. Zasigurno moramo da tragamo i pronađemo mesto gde počiva  naša baba Zlata, jer bez nje nema ni Bore“, kaže.

Milan Nešković, reditelj iz Valjeva koji žživi i radi u Beogradu, ima zanimljiv stav o ovom događaju:

„Ovde nije problem da li znamo gde su sahranjeni roditelji Bore Stankovića i baba Zlata. Reč je o odnosu  prema našim mrtvima. To nema veze ni sa Vranjem, ni sa Borom Stankovićem, nema veze ni sa mojim Valjevom. Radi se o odnosu prema istoriji ove države od Prvog svetskog rata pa nadalje. To je mnogo dublji problem od Bore Stankovića, odnosno Vranjanaca prema njemu. Ovde Srbi, pamte do četvrtka“, reče Nešković.

Profesor istorije Milan Kostadinovski tvrdi da pitanje gde počivaju Stojan, Vaska i Zlata treba uputiti nadležnim državnim organima i gradskim ocima:

„Prvo što mi  pada na pamet je da se ne zna gde su sahranjeni je: „Što gi  je stra od groblje“, a istina je tu negde između. Pritisnuti svakodnevnim problemima naši sugrađani nemaju mnogo vremena  da razmišljaju o istoriji ovog kraja. Dobar deo njih zaboravio je i to što je znao a jedan deo ne želi ni da zna. Jednostavno, nije ih briga. Jedni krive okupatorski režim, drugi pak komunističke vlasti a realno mi sami nemamo nikakav odnos prema istoriji i to u globalu, ne samo na lokalu. Šta želim reći? Kao čovek u prosveti upoznat sam sa gradivom koje deca obrađuju. Po programu nije predviđen čas lokalne istorije ali zato imamo temu: Članstvo Srbije u regionalnim, evropskim i svetskim organizacijama,i još par sličnih“, kaže Kostadinović.

 

Prema njegovim rečima, u srednjim stručnim školama  smanjili su časove istorije. U nekim smerovima je ona izborni predmet u grupi sa muzičkim i likovnim vaspitanjem:

„Pitanje gde su baba Zlatini posmrtni ostatci i gde su sahranjeni Borini roditelji je više za crkvu ili za istoričare istraživače. Dok oni ne pokažu prstom mi obični predavači ne možemo ništa pouzdano reći, sem da postoji ogromna nebriga o istorijskom i kulturnom nasleđu. Jadna li nam je budućnost kad o prošlosti ovako brinemo“, završava Kostadinović.

U depou  Istorijskog arhiva „31. januar“ u Vranju od pre oko dvadeset godina nalaze se četiri matične knjige umrlih i registar Hrama Svete Trojice u Vranju, u kojima su upisana imena preminulih od 1879. do 1892. godine. U njima, kako kaže Milena Jovanović, arhivista, nema upisanih imena Stojana, Vaske i Zlate Stanković:

„Knjige su preuzete pre oko dve decenije od tadašnje Skupštine opštine Vranje gde su bile na čuvanju u matičnoj službi, gde je trebalo da se izvrši njihova digitalizacija. Zakonom su dostavljene Istorijskom arhivu i nalaze se u trezoru. Mogu biti vraćene crkvi na njihov zahtev, ali tek onda kada se obavi digitalizacija i mikrofilmovanje knjiga i registra.“

Sudeći po crkvenim knjigama, roditelji i baba Zlata, nikada nisu živeli u Vranju, niti su ovde sahranjeni. Nebriga, neodgovornost ili ipak rubrika „Verovali ili ne“.

 

DRAGAN STANKOVIĆ, GLUMAC

NAŠAO SAM MITKETOV GROB

Dragan Stanković, glumac, čovek koji je tumačio najveći broj likova Borisava Stankovića vezuje se za činjenicu da je mnogima koji su se bavili Borom, interesovanje pre svega bilo njegovo književno delo:

„Malo sam zatečen pitanjem gde su sahranjeni Borini roditelji i njegova baba Zlata. Pokušavam da to pronađem u nekim zapisima iz Borine biografije. Kada je baba Zlata zašla u sedamdesetu zadesila je nesreća za nesrećom, grob za grobom. Bora 1883. godine ostaje bez majke (otac mu je umro dve godine ranije). Imao je tada sedam godina. U pripovetci “Uvela ruža“ Bora piše da je sa baba Zlatom odlazio na groblje. To znači da su grobovi njegovih roditelja bili na gradskom groblju u Vranju.  Tu je sahranjena i njegova baba Zlata. U to vreme vranjsko groblje je bilo na prostoru iznad crkve“, kaže stanković i dodaje:

„Na gradskom Šapranačkom groblju i danas postoji grob Mitketa Stajića.  Pre nekoliko godina pronašao sam njegov grob zahvaljujući službenom licu Eparhije Vranjske,  grob čuvenog Borinog Mitketa”



  • Ostavi komentar