Deda je hteo da se vrati u Vranje

Eko Taxi Vranje

 



PONOS I OBAVEZA

“Ako sam to ja, (smeh) osećam se izuzetno, neobično prijatno. To je velika sreća, ponos ali i odgovornost. To je, pre svega, jedno veliko zadovoljstvo i velika je obaveza ići kroz život sa tom srećnom okolnošću. Ogromno je zadovoljstvo što mogu da kad se probudim, da se setim ko je deda Bora i da zahvaljujući svemu onome što može da se veže za njegovo ime je blisko meni. Trudim se da taj veliki poklon pririode zadržim u dobrom raspoloženju”, kaže ponosno umetnica.

 

Jedino čega joj je žao je to što nije imala priliku da upozna deda Boru.

 

“Meni je užasno žao što nisam imala prilike da ga upoznam. On je otišao mnogo ranije pre nego što sam ja rođena. Ko zna šta sam sve mogla da čujem i da naučim da sam rođena u neko drugo vreme”, kaže, pomalo sa setom.

 

 

Pitamo je, kakvu je sliku, predstavu,  stvorila o dedi iz priča najbližih koji su ga poznavali?

 

“Priče o Bori nisu bile neka posebna tema u mojoj roditeljskoj kući, zato što se u to vreme, u toj generaciji, razmišljalo na drugačiji način. Prosto, činjenica da ste bliski rod nekom velikom, nekome ko je napravio zaista ozbiljno delo, je bila velika sreća i veliki ponos, ali ne zato da vi o tome pričate, nego da osetite taj plus, taj poklon. Nažalost, moja baka Angelina – Gina, koja je živela još izvestan broj godina posle njegovog odlaska, a koju sam ja upoznala, nije bila pričljiva. Bila je zatvorena. Nikad nije bila raspoložena da priča o Bori. Ona je smatrala da je to nešto bogom dano, da je to takva situacija i da to nije za nekakvu svakodnevnu priču. Ja bih, naravno, više volela da je ona bila pričljiva i da sam mogla da saznam mnogo više nego što sam čula. Tako da je ostalo da sačuvam taj pozitivan i prijatan osećaj da je to moj predak, ali ništa naročito nemam kao podlogu, kojoj ću da dodam šta već želim. To je slika jednog vremena koje je potpuno drukčije od ovog u kome živimo. Jednostavno se smatralo da se hvalite ako govorite da vam je to bio predak. Koliko će se o tome govoriti, to je nešto što je pitanje vaspitanja i nekakvog odnosa prema stvarima koje, ipak, treba da ostanu dobrim delom nešto što je vama  dato a ne baš toliko da sedite pa pričate o tome”.

Kaže, da je najviše o dedi slušala od tetke Cane, koja je obožavala Boru i Vranje. A Vranje je obožavao i deda Bora.

 

 

Razgovor nasatvljamo pričom o odnosu Bore Stankovića prema Vranju. Iako je Bora otišao iz Vranja, zapravo nikada ga nije napustio, primećujemo, dok se gospođa Zora nadovezuje:

 

„Duhovno nikad nije mogao da ga napusti. To je nešto što je u čoveku. Sticajem okolnosti došao je u Beograd na studije, ali je ostao vezan za Vranje u svakom pogledu, a to čovek po njegovim radovima može lako da zaključi. Mislim da, ako je čovek emotivac, ne može da izađe iz mesta koje mu je na neki način određeno. Stalno se vraća odakle je otišao. E, sad, kako je bilo deki koji je izašao iz Vranja i koji ga nikad nije zaboravio, mogu samo da zamislim, zato što čovek oseća da je deo sebe ostavio u mestu iz koga je izašao. Da li je moralo da  se izađe ili nije, to ostaje za posle da čovek razmišlja i da vrti po glavi“, pripoveda i nastavlja:

„Bora je često išao u Vranje, kadgod je mogao. Uostalom svo njegovo delo kad prelistate ne može da prođe a da se Vranje ne pominje. To ostane u čoveku koji ima emocije. Vranjanci i Vranje su njemu ponudili plac i on je u Vranju sazidao kuću. Želeo je da se vrati u Vranje, u svoje rodno mesto da živi miran život. Ta sila koja vuče nazad postoji negde u čoveku, i kod Bore je očigledno bila jaka. Nažalost, umro je relativno brzo posle odlaska u penziju, tako da mu se ta želja nije ostvarila“.

 

 

Pričamo i o odnosu Vranja prema Bori.

 

„Najčešće se govori da nije baš bio nekakav ljubazan odnos Vranja prema njemu. Teško je o tome pričati, a da niste akter čitave situacije, ali po onome o čemu se pričalo, ja sam stekla utisak da nije bio naročito lep“, otkriva nam gospođa Živadinović – Davidović.

 

Zašto je to tako?

„Ne znam zašto. Trebalo bi znati koji su bili razlozi, ali to ostaje nepoznato. Neke stvari ostaju ko zna za koje vreme, za nekoga ko će da sazna“, smatra sagovornica. 

 

Da li Vranje ume da ceni svoje velikane?

 

„Možda ume, ali ja nisam nešto često primećivala“, odgovara diplomatski, pa nastavlja:

„Ko to zna? Zaista ne umem da odgovorim na to pitanje. Zaboravlja se da ako podržite neko pozitivno mišljenje iz vaše okoline, to ne može da vam škodi. Ko to ume i da podigne i da obogati, taj je za mene veći čovek. Svako od nas može da doda svojoj okolini, svom rodu neki plus, ako ga ima i ako ume.

Pošto to ljudi ne rade, moramo da sačekamo da li ima još neko ko se još seća toga da bi trebalo da podrži svoje. Zašto ljudi gaze ono što mogu da koriste kao plus za svoju nekakvu biografiju, zašto to preskaču? Nije mi jasno. Mora biti da postoji neka greška. Tu smo nekako manjkavi“, primećuje ona.

ŠOLjICA ZA KAFU

 

I unuka, kao i njen slavni deda, obožava Vranje i često ga posećuje.

 

„Često idem u Vranje. Rastužuje me činjenica da još nije sagrađeno  pozorište koje je stradalo u požaru. Vranje je čudno mesto, ja naravno nisam rođena tamo, ali kad odem u Vranje, ja jednostavno imam neku svoju priču, koja je zapravo ostatak priča mojih predaka koji su živeli u Vranju. Čovek je biće koje treba razumeti, ali uvek sa rezervom, koliko čujemo, koliko nam se kaže, objasni ili ne objasni, zašto se ne objasni, zašto se ne otvori za sve. Imam utisak da svi mi imamo neki deo svojih uspomena koje ne delimo sa svima, sebe radi, jedan deo ostaje u čistoti sećanja“, kaže.

 

Zanimalo nas je koliko je u svom umetničkom radu koristila Vranje, vranjske motive i taj čitav kolorit, kao inspiraciju?

 

“Ne suviše. Onoliko koliko je bilo potrebno. Imala sam sreće da se to stavljalo na repertoar. Uzgred budi rečeno, u Beogradu nisam radila nikad, ni jedno pozorišno delo! Ni jednu kostimografiju. Niko me nije zvao! Samo za unutrašnjost. Zanimljivo, ali je tako. Za vranjsko pozorište, koje nosi ime moga dede, radila sam najviše kostimografskih rešenja. Ne zato što je Vranje moje, ili zato što sam ja tako htela. Jednostavno, takav je sticaj okolnosti bio. Radila sam još po unutrašnjosti za pozorišta u Vršcu, Kragujevcu, Užicu“, pojašnjava.

 

Od dede Bore joj nije puno ostalo materijalnih stvari. Samo nekolikoko „sitnica“. Njoj neprocenljivo vrednih i dragocenih. To su mastionica bez pernice,  džepni sat i šoljica za kafu.

„Eto, to je sva zaostavština. I ništa više. To je to jer su njihove obe kuće nestale, jedna je izgorela, a druga srušena u savezničkom bombardovanju Beograda 1944. godine. Kako je ova šoljica ostala čitava u kući u Nešićevoj ulici, to je pravo čudo. Kad znam da je deda pio iz ove šoljice, plašim se da ću je razbiti, kada je razmeštam po kući“, kaže.

Dok ih posmatra, nastavlja priču:

„Ko bi rekao da je to toliko važno? Meni ogromno. Njegova mastionica, njegov sat i dedina šoljica za kafu, su nekakav materijalni ostatak koji mi dozvoljava da pustim mašti na volju…“

 Kaže, zamišlja dedu dok pije kafu, sedi za radnim stolom…

 

TABAKERA

 

 

Zoran Davidović, Zorin sin, kaže da je od Bore ostala još i tabakera i objašnjava kako je sačuvana:

„Tu tabakeru je Bora dobio kao nagradu, ali pošto mu je obećana zlatna, a dodeljena srebrna, po priči, on za nju nije hteo ni da čuje, ni da je vidi, nije je upotrebljavao. Prabaka Gina poklanja tu tabakeru maminom ocu i deda Jova je sa ogromnim zadovoljstvom nosio. Ona je promenila više vlasnika za vreme rata, tako da je preživela i sticajem okolnosti završiula je u Borinoj spomen kući, gde se i danas nalazi“.

Sin Zore Davidović, Zoran je elektroinženjer po obrazovanju i veliki je poštovalac dela svoga pradede Bore Sankovića. Sa majkom sa velikim pijetetom neguje sećanje na delo tog velikana srpske književnosti. Oženjen je i ima dve kćerke.

 

NIJE PREMINUO U POZORIŠTU

 

„Priča da je Bora je izdahnuo nekome u naručju u Narodnom pozorištu nije tačna. Njemu je pozlilo u pozorištu i on jeste bio nekome u naručju, jer su ga preneli do fijakera i odvezli kući, gde je posle nekoliko sati preminuo u svojoj kući u svom krevetu“, ističe Zoran Davidović.

 

 

PROFIL 

 

Prof. Dr Zora Živadinović Davidović je rođena Beograđanka. Najpre je radila kao asistent na FPU gde je ostala kao profesor do penzije. Neobično je da joj, kao kostimografu, nikada niko u Beogradu nije ponudio da radi kostim ni za jednu od predstava rađenih po delu njenog dede Bore Stankovića!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



  • Ostavi komentar