Šetnja po oblacima

Eko Taxi Vranje

NAJPRE DA SE POHVALIM: Svojim najvećim uspehom u planinarenju smatram sledeća tri poduhvata: 22. avgusta 2015. godine popela sam se na Fudžijamu, najviši vrh Japana sa 3776 m; na Petrovdan 2016. popela sam se na Elbrus na Kavkazu, na „krov Evrope“ – na najviši vrh Evrope i Rusije, koji je visok 5642 m, i konaćno, 10. februara ove godine osvojila sam Uhuru, sa 5895 metara, najviši vrh na planini Kilimandžaro u Africi.



Svi ovi usponi za mene su bili jako izazovni i inspirativni. Birala sam ih prema snovima iz detinjstva , prema književnicima uz čije sam romane odrastala , ili prema tradicionalnim i kulturološkim znamenitostima.

         

JEDAN JE JAPAN: Inspiraciju da se popnem najviši vrh u Japanu, dobila sam čim sam na fotografijama ugledala njen savršen kupasti oblik i eleganciju, kao i zbog činjenice da je uspon na tu svetu planinu  dugo bio zabranjivan za žene. Posebno saznanje da ću napokon imati priliku da upoznam najcivilizovaniju i tehnički najprogresivniju i najmoderniju zemlju na svetu.

Ne znam šta me je u Japanu više fasciniralo: sklad između modernog i tradicionalnog, kontrast prenaseljenog Tokija i mističnog spokoja parkova, harizmatičnost svetilišta, hramova, zamkova… Hodala sam Fudžijamom na 3776 metara kao po mesecu, „ šetala po oblacima“ , uživala u prekrasnim vrtovima  Kjota, posetila sam „ Zlatni paviljon “ ,koji me je svojom lepotom „ zgromio “ i ostavio bez daha. Posetila sam Gion okrug koji obiluje restoranima i čajdžinicama u kojima rade Gejše. Obišla sam Naru, kolevku budizma – grad u kojem se jeleni slobodno šetaju ulicama i parkovima. Koračala sam plažama najpoznatijeg letovališta  Kamakura u Sagami zalivu. Posetila sam treći najveći grad Japana – Osaku. Obišla sam Niko, važan duhovni centar šinto-budističke religije i mesto gde su se sahranjivali japanski šoguni… a o ostalom, nekom drugom prilikom.

 

FUDžIJAMAI IZLAZAK SUNCA: Sam uspon na Fudžijamu bio je naporan. Na stazu smo  krenuli sa prvim mrakom  u 18,30 po lokalnom vremenu. Penjanje smo izveli pod baterijskim lampama i pod zvezdama, u koloni koju su činile grupe ljudi iz čitavog sveta. Uspon je tekao sporo jer smo ujedno morali i da se aklimatizujemo. Krenuli smo iz Tokija koji se nalazi na 45 metara nadmorske visine, a popeli na vrh od 3776 m.   

Posmatrala sam ljude, neki su uzimali kiseonik, neki su pauzu koristili da spavaju stojeći, jedni su povraćali i nastavljali, a drugi odustajali od uspona. Mene je čitavo vreme uspona mučila nesnosna glavobolja, gorela sam u temperaturi jer sam se dan pre uspona prehladila

Stigavši na vrh, smestili smo se i čekali izlazak sunca. to je u stvari i bio naš cilj da u „ zemlji izlazećeg sunca“ vidimo njegov izlazak. Nakon pola sata čekanja  počeo je najveličanstveniji prizor u mom životu. Sunce se polako pomaljalo kroz tamu, da bi u jednom trenutku zapalilo celo nebo i rasteralo tragove noći. Beskrajno plavetnilo, flota oblaka pod nama i sjaj tek rođenog sunca, učinili su da zaboravim sve neprijatnosti uspona. I upravo zbog tih lepota i muka Japanci kažu da „ je onaj ko se nikada nije popeo na Fudži budala, a da je onaj koji se popeo više puta još veća budala.“

 

SUROVI KAVKAZ: Uspon koji mi je zaista teško pao, bio je na planini Kavkaz koju njeni starosedeoci zovu „Mingi Tau“ , ili u prevodu „Planina večitog saznanja i mudrosti“. Početkom jula 2016. godine, krenula sam put Kavkaza sa grupom planinara iz Srbije i Makedonije koju je predvodio najbolji planinar juga Srbije – Zoran Pavlović Paća iz Predejana. Najviši vrh planine Kavkaz – Zapadni Elbrus 5642 m, je ujedno i naviši vrh Evrope i Rusije i jedan je od najopasnijih za uspon – poznat po jakim vetrovima , veoma niskim temperaturama i lavinama koje su odnele mnoge živote.

To da  je planina zaista jako surova imala sam prilike da se uverim  još na samom startu. Na Petrovdan, 12. jula 2016, nakon konstatacije vođe grupe da su se stvorili uslovi za polazak, krećemo na završni uspon. Natovarena odećom, teškim cipelama, po snegu i ledu, sa vodom i dodatnom odećom i opremom u rancu, kretala sam se ka Stenama Pastuhova. Bilo je jako hladno  nogama i rukama i stalno sam pokušavala da ih pokrećem ne bih li nekako poboljšala cirkulaciju i izbegla promrzline.

Što smo se više peli osećao se sve veći nedostatak kiseonika. Dah mi je postajao sve kraći, osetila sam se dezorijentisano i jedva sam se kretala. Tih nekoliko sati bili su najteža planinarska deonica u mojoj planinarskoj karijeri. Bila sam umorna, gladna, žedna. Imala sam i hrane i vode u rancu, ali sve je to na temperaturi od  -30 bilo zamzlo i neupotrebljivo. Stezala sam zube, proklinjala trenutak kada sam rešila da krenem na ovaj put i nastavljala da milim o vrhu. Više nisam mogla da gledam, samo sam se kretala i kretala dok posle 10 sati hoda konačno nisam stigla na sam krov Evrope. Smejala sam se i plakala dok su mi se suze ledile na vetru. Moj sopstveni vulkan novonadošle sreće, snage, energije, moći, razlivao se Kavkazom. Sve je delovalo neverovatno.

 

KILIMANDžARO: Moja nedavna avantura koju mi je još kao detetu „ zadao“ Hemingvej svojom, odvela me je 10. februara ove  2017. do samih glečera Kilija na najviši vrh Afrike – Uhuru Pik na 5895 metara nadmorske visine.

Ekipu je činilo nas dvanaestoro iz Srbije.Organizator ovog trekinga bio je „!!!!!!!!!!!!!Extreme summit team“ iz Beograda. Ovo je po pređenoj kilometraži najduži uspon od svih. Noć pre polaska ka Kibo kolibama, odakle bi naredne noći trebali da izvedemo završni uspon, bila je puna strepnje. Sve mi je nekako govorilo da ovaj uspon neće biti tako naivan kao što su ga pojedinci predstavljali.

Nisam osećala umor na završnom usponu, iako je staza bila naporna i dosadna, testirala sam svoju strpljivost, izdržljivost. Hod se odužio, tih osam sati neprekidnog gledanja ispred sebe u kamenje i cipele ispred sebe, dok ti se hladnoća na -21 stepenu prosto zariva i u svaku kost, kada ne osećaš više sopstvene prste na nogama i rukama i uvek pomisliš – da li ćeš posle ove avanture možda ostati bez prstiju na rukama i nogama i… A kada smo stigli na vrh, odlično sam razumela Hemingvejeve reči da “ Gospod nikad ne šalje čoveku ništa što ovaj ne bi mogao podneti“.

Boravak u Tanzaniji narednih dana nastavio se odlaskom na safari. Na Manjara jezeru i rezervatu Ngorongoro, jurili smo „landroverima“ lavove, zebre, gnuove, antilope, hijene, divili se slonovima, sakrivali banane i keks od majmuna, koji su koristili svaku priliku da nas „ pokradu“. To je već posebna avantura…

 

… A SUTRA? Moja sledeća destinacija biće najviši vrh Rumunije na Karpatima- Moldovijana ma. Potom najviši vrhove Nemačke i Austrije. Naravno da bih volela da odem i na Himalaje, ili u Peru – da se popnem na vulkan Misti, da posetim Maču Pikču i jezero Titikaka, ali za sve to su mi neophodni sponzori kojih nažalost gotovo i da nema.

Priredio: R. Irić

 

PROFIL

Valentina Zareva  je rođena 1963. godine, u Surdulici. Kao vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, upisala je Medicinski fakultet u Skoplju, apsolvirala i napustila ga ne zato što nije bila dobar student već zato što je shvatila da postoji veliko mimoilaženje između njenih snova i onoga što joj život pruža.

Školovanje je nastavila na Višoj ekonomskoj školi, a potom je upisala Fakultet za menadžment na kojem je diplomirala sa prosekom 9,03. Usavršavala se na NLP institutu –Neurolingističko biznis programiranje, kod mentora Zorana Drobnjaka.

Inače, od malih bavila se sportom, posebno stonim tenisom i fudbal. U stonom tenisu je nekoliko puta bila prvakinja ranijeg Južnomoravskog regiona.

Već deset godina radi na mestu glavne i odgovorne urednice i menadžerke marketinga u Surduličkoj radio televiziji Gold.



  • Ostavi komentar