Udata za hirurgiju

JEDINA ŽENA

U prestonicu se preselila 1981. godine, kao specijalizant opšte hirurgije na Drugoj hiruškoj klinici. Kako kaže, u Beogradu je bila lepo prihvaćena i čak je imala više asistencija na operacijama od onih koji su bili spcijalizanti za Drugu hirušku i dodaje da je bila jedini specijalizant koji nije iz Beograda, a koji je ulazio u timove za dežurstva.

Novković dodaje da je možda imala sreće zbog toga što je bila jedina žena na toj specijalizaciji i što su svi želeli da provere njene mogućnosti.

„Ja sam toliko bila predana i posvećena poslu, da je to za njih bilo malo čudno. Imala sam sreće što sam opštu hirurgiju učila uz velikane naše opšte hirurgije“, kaže Novković i među hirurge od kojih je učila ubraja profesore Boru Vujadinovića, Veru Djaju, Aleksandra Markovića, Ljubišu Tomića, ali i vranjski trojac hirurga Cenić – Dimitrijević – Antanasijević, od kojih je, kaže, takođe, mnogo naučila.

Ona dodaje da je sreće poslužila i u tom smislu što se u vreme kada je počela da se bavi operacijama abdomena iz Engleske vratio profesor Radoje Čolović, koji je sad predsednik srpskog lekarskog društva.

„Četiri godine ja nisam mogla da mrdnem, a da on ne zna gde sam. Nije četiri godine ušao u salu, a da ja nisam njegov prvi asistent. Radili smo tako što smo se sporazumevali očima. Ja sam naučila svaki njegov pokret. On je svaki moj pokret pratio. Ako nešto nije u redu, samo me pogleda i ja se popravljam“, kaže Novković.

U SALI ZABORAVIM NA VREME

Kada je krenula na specijalizaciju Novković nije mislila da će ostati u Beogradu, već da će se vratiti u Vranje i tamo nastaviti karijeru, ali su joj još na specijalizaciji rekli da bi voleli da je „preuzmu“.

Ona dodaje da je posle specijalizacije u Beogradu i osnivanja Urgentnog centra bila predviđena za kardio – vaskularnu hirurgiju i da je tada prvi put pomislila da će joj to smetati u privatnom životu, jer kako kaže znala je kako ti hirurzi rade.

„Prvi put da sam pomislila da sam hirurgijom sebe ukopala što se tiče drugog dela života, misleći na brak, decu, porodicu, ja sam bila praktično udata za hirurgiju“, kaže Novković, koja je po otvaranju prešla na Kliniku za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju.

Kako kaže prvi segmet te klinike su opekotine, koje su preteške za rad, a objedinjuju celu medicinu.

„Ima tu mnogo posla, ali morate da imate podlogu. Morate tog čoveka da izdignete na nivo kada ga možete operisati. To se radi sa zadovoljstvom, ako imate nekoga ko ima 40, 50, ili 60 odsto tela zahvaćeno opekotinom na kraju izvdete iz svega toga da on bude živ. Oni jesu sa ožiljcima, koje mi pokušavamo malo da korigujemo, to su nekada ružni ožiljci, ali je ogromna želja za životom tih ljudi“, kaže Novković.

Ona dodaje da nema pravila koliko će vremena provesti u operacionoj sali, da okvirno zna koliko operacije traju, ali da se ponekad desi da opracija koja bi trebalo da traje pola sata produži na nekoliko sati, ali da se tu ne razmišlja o tome koliko je trebalo da traje operacija, već se ostaje oniliko koliko je potrebno.

„Dok sam radila u opštoj hirurgiji, na jednom dežurstvu sam ušla posle podne u četiri, a izašla noću u pola četiri“, kaže Novković.

Dodaje da joj se ne sviđa to što u Srbiji lekar može odmah da postane plastični hirurg bez prethodno završene specijalizacije iz opšte hirurgije, i da to nigde više u svetu ne može tako.

Novković ističe da mladi lekari tu granu hirurgije biraju da bi se bavili estetskom hirurgijom, a zanemaruju deo sa rekonstruktivnom i plastičnom hirurgijom.

„Sad se plastičnom hirurgijom bave svuda i na svakom mestu, što može strašno da našteti čoveku“, kaže Novković i dodaje da odbija da pacijentima radi različite estetske operacije za kojima oni imaju želju.

Ona dodaje da je sa svim kolegama u veoma dobrom odnosu i da je poštuju kao najstariju u kolektivu, a da održava kontakte i sa kolegama sa kojima je studirala, a koji rade na drugim klinikama i da uvek međusobno izalze u susret kada je reč o pacijentima.

Kada je o privatnom životu reč, Novković kaže da nije imala mnogo slobodnog vremena kada je bila mlađa, da je od 15 dežurstava ona obavljala sedam, ali da je ipak mogla da podnese da iz kafane ode pravo na Kliniku, bude ceo dan u sali, a da joj ne klone glava ili zadrhti ruka.

„Ali to vam je mladost“, kaže Novković koja ima 41 godinu staža u medicini.

Pominjući Vranje, Novković kaže da je za svoj rodni grad veoma vezana i da je dok su joj bili živi roditlji tamo provodila godišnje odmore i na početku karijere išla jednom mesečno, a da sada i dalje odlazi kod familije u Vranje i da se trudi da poštuje zadušnice i obiđe grob roditeljima.

BARENO MESO

Novković priča da dok je bila specijalizant svakodnevno je ručala sa profesorom Borom Vujadinovićem, zbog čega joj je u početku bilo neprijatno.

Kako kaže profesor je svakodnevno jeo supu, bareno meso, kuvano povrće i paradajz, a nju je zvao na ručak i govorio da zna da nema nikoga da joj skuva ručak.

„Od tad više bareno meso ne jedem. Kad sam došla u Vranje kažem majci, kuvaj bilo šta, samo rinflajš da ne vidim, jedem to četiri godine“, smeje se doktorka.

Ona dodaje da je njen profesor obožavao Vranje i Vranjsku Banju jer su ga tamo vranjski hirurzi vodili kad dođe u posetu.

 „On bio oduševljen kako su mu svirali, kako su igrali, kako je on igrao po stolu. Oduševljen“, kaže Novković.

ZAGREB

Novković je pred sam početak rata bila mesec dana u radnoj poseti klinici „Rebro“ u Zagrbu, što pamti kao veoma lepo iskustvo.

„Kod njih se završili izbori. Tuđman izabran za predsednika. Komeša se. Ali oni su bili toliko divni ljudi, da onog trenutka kada uđete na kliniku vi uđete u neki drugi svet“, kaže Novković i dodaje da je već drugog dana na poslu imala svoju šolju za kafu.

Ona dodaje da su uslovi rada u Hrvatskoj tada bili fenomenalni, sa staklenim hiruškim salama, odličnim mogućnostima za dijagnostiku i organizacijom, a da se direktor Klinike potrudio da konstantno ulazi u operacionu salu, ali i da njen društveni život u Zagrebu bude dobar.

„Oni su se ponudili da svako od njih jedno veče izađe na najmanje sat da me voda po Zagrebu. Za 30 dana nijednu jedinu reč nisam mogla da čujem o politici“, kaže Novković i dodaje da je za katolički Božić ispod jelke dočekao poklon – skulptura Bana Jelačića i knjiga „Moj Zagreb“ koju su potpisali svi hirurzi sa plastične i rekonstruktivne hirurgije.

Ona kaže da joj je bilo ponuđeno da ostane na „Rebru“, ali da je odbila prvenstveno zbog udaljenosti od Vranja, ali i zbog političke situacije.

Novković je kolege iz Zagreba prvi put videla 1996. godine u Italiji i kaže da su joj se obradovali „kao rođenoj sestri“.

„Susret je bio nabijen emocijama, kao juče da smo se videli“, kaže Novković.